“Emire, znaš li kakav bih igrač ja bio da nije bilo kokaina?” upitao je jednom prilikom Dijego Maradona legendarnog srpskog režisera. Istu takvu rečenicu može da iskoristi Nikola Gnjatović, samo što umesto kokaina, on može da kaže: “kakav bi ja bio teniser da nije bilo heroina”. Maradona je uprkos svemu dosegao visine, dok ovaj momak nije uspeo da kontroliše svoju zavisnost i doživeo je veliki krah, jedva ostao živ i postao težak narkoman.
Verovatno niste čuli za Gnjatovića, a za to je kriva samo i jedino droga. Potpuno je uništila život i učinila da ne postane teniser za kakvog su ga projektovali mnogi teniski stručnjaci. Možda je u pitanju najveći teniski talenat u poslednjih nekoliko decenija, za njega je Srđan Đoković, Novakov otac, rekao da nije video veći talenat za “beli sport”. Ipak, jedan pogrešan korak je učinio da njegov život krene nizbrdo i od sportskog vunderkinda dođe do teškog zavisnika.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Ovo je njegova ispovest od pre nekoliko godina.
“Igrao sam i za Dejvis kup reprezentaciju Srbije protiv Turske i Maroka. Samnom su tada u reprezentaciji bili i Tipsarević, Vemić i Tošić. Pre toga sam, u juniorskoj konkurenciji pobeđivao Marata Safina i Fernanda Gonzalesa, a Rodžera Federera sam pobedio na jednom treningu. Nema ko mi tada nije predviđao sam svetski vrh.
“Prvi put sam uzeo heroin u 21. godini. Tada kreće moj pakao. Upadam u dugove, u teške narkomanske krize, počinjem da kradem ne bih li došao do droge. Pokušavam da se i dalje bavim tenisom ali mi ne ide. U to vreme mi se i porodica raspada, u životu mi je potpuni haos. Više od deset puta sam bio u bolnici. Punih 17 godina sam prolazio kroz strahote koje droga nosi sa sobom. Bivši igrače i kolege govore roditeljima dece koju treniram da sam bivši narkoman i da ne treba da decu daju meni da ih učim tenisu. A ja nikada, i kada sam u najtežim krizama bio, nisam dilovao drogu niti bih ijednom detetu dao drogu, pre bih sebi ruku odsekao!
“Tenis nisam zaboravio, umem da prepoznam talentovanog klinca i za razliku od devedeset posto trenera ukoliko vidim da mali ili mala nisu talentovani za tenis ja to roditeljima odmah kažem a ne lažem ih da im je dete ekstra potencijal ne bih li im uzeo što više para za treninge. Rođen sam u Beogradu, na Vračaru 1979. godine. Majka, otac i starija sestra bili u moja porodica koja je živela normalnim životom i u ljubavi i pažnji se nikada nije oskudevalo. Ispred naše zgrade nalazili su se fudbalski i teniski teren i ja sam bukvalno sa prozora svakoga dana gledao i fudbalere i tenisere i zavoleo ove sportove. Ipak, tenis mi je nekako ušao pod kožu i sa nepunih sedam godina upisali su me u teniski klub Košutnjak”, kaže na početku svoje ispovesti Nikola.
Bilo je dovoljno samo tri meseca da u malenom dečaku treneri prepoznaju ogromni potencijal.
“Dragan Šerer, moj prvi trener, predložio je da odem na turnir u Poreč i to je bio hrabar potez. Na iznenađenje svih ja sam taj turnir osvojio. U Poreču me je primetio čuveni trener Goran Bubanj i dovodi me u Partizan. U Partizanu postajem šampion države u uzrastu do deset godina, a iza mene su bila i takva imena poput Iva Karlovića i Ivana Ljubičića. Sve do osamnaeste godine bio sam prvak države u svim uzrastima. U to vreme sam na trenizima pobeđivao i Nenada Zimonjića, koji je tri godine stariji od mene. Međutim, kako su me u Partizanu prevarili za profesionalni ugovor ja napuštam klub i prelazim kod najvećeg rivala, u Zvezdu. Gotovo kao sina me je prihvatio direktor kluba Slobodan Vojinović i u Zvezdi ostvarujem najveće uspehe: bio sam prvak Jugoslavije do 18 godina u singlu i u dublu a to sam ostvario sa 16 godina, seniorski šampion države dva puta zaredom”.
Kao kruna svega za Nikolu dolazi i igranje na najprestižnijem svetskom teniskom turniru – Vimbldonu. Nažalost, već tada za junaka naše priče počinju, problemi, prvenstveno materijalne prirode.
“Ispao sam odmah na startu oba puta, i 1996. i naredne 1997. godine, samo zato jer nisam finansija da bih mogao da se pripremam za travnatu podlogu. Ipak, i pored toga na Vimbldonu su svi primetili moj veliki talenat. Godine 1998. od strane Sportskog društva Crvena Zvezda izabran sam za sportistu godine i dobio sam sat na poklon. Igrao sam i za Dejvis kup reprezentaciju Srbije protiv Turske i Maroka. Samnom su tada u reprezentaciji bili i Tipsarević, Vemić i Tošić. Pre toga sam, u juniorskoj konkurenciji pobeđivao Marata Safina i Fernanda Gonzalesa a Rodžera Federera sam pobedio na jednom treningu. Nema ko mi tada nije predviđao sam svetski vrh”, priseća se Gnjatović
Ipak, sudbina je htela drugačije. Posle kratkotrajnog boravka i igranja u Barseloni dolazi 1999. godina i NATO bombardovanje. Nikola se vraća u Beograd ne sanjajući da će uskoro doživeti sportski ali i životni sunovrat.
“Hteo sam da budem uz roditelje i svoj narod kad je najteže. U Barseloni se inače nisam snašao kako sam želeo, prvenstveno jer nisam pronašao odgovarajuće sponzore. U međuvremenu, do početka dvehiljdatih izgubio sam i puno poena na ATP listi. Postao sam sparing partner Jeleni Janković i potpisao sam ugovor sa kompanijom Head, sa kojom je ugovor imao i Goran Ivanišević. Dobijam ponudu od kluba Prohema iz Brčkog da budem trener i odlazim u Bosnu. Tamo sarađujem sa kolegom i prijateljem koji je bio zavisnik od opijata ali ja to tada nisam znao. Nažalost, družeći se sa njim nisam izdržao i prvi put sam uzeo heroin sa 21. godinom. Tada kreće moj pakao. Upadam u dugove, u teške narkomanske krize, počinjem da kradem ne bih li došao do droge. Pokušavam da se i dalje bavim tenisom, ali mi ne ide. U to vreme mi se i porodica raspada, u životu mi je potpuni haos. Više od deset puta sam bio u bolnici. Punih 17 godina sam prolazio kroz strahote koje droga nosi sa sobom. Bio sam ipak uporan i nisam hteo da dozvolim da me ta pošast pobedi. Kroz kliničko lečenje i terapije uspeo sam da se izborim i sada sam već tri godine potpuno čist. Tenis nisam zaboravio, ali me boli što su pojedini prijatelji i kolege izgleda zaboravili mene”, sa tugom u glasu kaže Nikola.
“Bivši igrači i kolege govore roditeljima dece koju treniram da sam bivši narkoman i da ne treba da decu daju meni da ih učim tenisu. A ja nikada, i kada sam u najtežim krizama bio, nisam dilovao drogu niti bih ijednom detetu dao drogu, pre bih sebi ruku odsekao! Tenis nisam zaboravio, umem da prepoznam talentovanog klinca i za razliku od devedeset posto trenera ukoliko vidim da mali ili mala nisu talentovani za tenis ja to roditeljima odmah kažem a ne lažem ih da im je dete ekstra potencijal ne bi li im uzeo što više para za treninge, iskren je nekadašnji teniski šampion”.
Na sreću, Nikola oko sebe ima i ljude koji nisu zaboravili njegov talenat i koji poštuju njegovu želju i težnju da se kao trener vrati svom omiljenom sportu.
“Ima divnih ljudi koji su mi pomagali i pomažu mi još uvek. Tu je već pomenuti direktor TK Crvena Zvezda Slobodan Vojinović, zatim bivši selektor Bogdan Obradović. Tu je i rekreativac Vlada Bekčić sa kojim već tri godine radim jedanput nedeljno, koji je divan čovek i prijatelj, mnogo mi je puta pomogao, i kad nisam za lekove imao on mi ih je kupovao. Moram da pomenem i da se javno zahvalim i Peri, vlasniku kafea u naselju Gaj kod mene u Barajevu, znao ja da mi pomogne kad mi je najteže bilo. Nije mi lako, negujem bolesnu majku, nedavno je krov na kući počeo da nam prokišnjava, popravka ne košta baš malo. Ne tražim nikakvu milostinju, samo da mi se omogući da mogu da živim od svog rada”, kaže Nikola.
Komentari (0)