EKSKLUZIVNO! Legenda srpskog fudbala oplela po FSS: Egoisti kojima je važan samo lični interes! (FOTO)

Nema puno fudbalera iz Srbije koji se mogu pohvaliti da su u karijeri podigli pehar namenjen osvajaču Lige šampiona u formatu u kom se igra sada.

Vladimir Jugović je počeo niz ’96. godine sa Juventusom, nastavio ga je Nemanja Vidić 2008. sa Mančesterom, dve godine kasnije Dejan Stanković je vodio Inter ka evropskom tronu, a spisak je zaključio Branislav Ivanović koji nije igrao za Čelsi u finalnom meču 2012. protiv Bajerna zbog žutih kartona.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Ovom spisku može se dodati i jedna dama! Jovana Damnjanović je prva, i za sada jedina, srpska fudbalerka koja se popela na krov Evrope, a u razgovoru za Objektiv otkrila je mnoge zanimljivosti iz svoje karijere.

Počeci tvoje karijere, bar koliko mene sećanje služi, vezuju se za fudbalski klub Perspektiva iz Zemuna. Već tada si driblala dečake, čak i dosta starije od sebe i pokazala si veliki potencijal. Kako se ti sećaš ovog perioda života?

“Ovog perioda života se sećam vrlo rado. U Perspektivi sam naučila prve fudbalske korake i upoznala divne ljude kojima se obradujem i danas kada ih sretnem. Tamo sam igrala do svoje 15, 16 godine, igrala sam sa dečacima, tu sam bila i kada sam krenula u gimnaziju i ovo je jedna lepa uspomena.”

Kada si se odlučila da ćeš pokušati da izgradiš karijeru u, nimalo lakom i više nego trnovitom putu ka uspehu u ženskom fudbalu?

“Ovo ne može da se odluči. Svako od nas ima neki cilj kome teži da ga ostvari, a on zavisi od mnogo faktora. Ja sam tek sa 15, 16 godina kada sam prestala da igram sa dečacima i počela karijeru u ženskom fudbalu, tek tada sam shvatila da to što radim uopšte nije loše i da bih mogla da igram profesionalno. I pre toga sam ja imala svoj san, da igram za neki od najvećih evropskih klubova, ali sam ka ostvarenju tog sna krenula tek kada sam počela da igram sa ženama i kada sam videla da ovo što radim radim kako treba. Radila sam vredno i pogledala me je i sreća pa sam stigla ovde gde sam sada.”

Kako se razvijala tvoja karijera između Perspektive i Crvene zvezde?

“Ona je trajala samo jednu godinu. Do 16. godine sam igrala sa dečacima, a zatim prešla u FK Lask iz Lazarevca koji se godinu dana kasnije fuzionisao sa Crvenom zvezdom. U to vreme sam trenirala sa fudbalskim klubom Rad jer je bilo teško ići u Lazarevac svaki dan. Trenirala sam sa generacijom ’95. u kojoj je bilo sjajnih fudbalera, neki sad igraju i u inostranstvu. Posle tih godinu dana počela sam i da treniram i da igram sa ženama.”

Ko je najzaslužniji što si uspela da od dečije igre stigneš do seniorskog sastava? Da li bi izdvojila neku posebnu osobu, člana porodice, trenera, saigrača, prijatelja…?

“Ako nekog treba da izdvojim to su moji roditelji koji su me uvek podržavali i dan danas me podržavaju. Tata Dejan, majka Gordana i brat Ilija pratili su me na svim utakmicama po celoj Srbiji, plaćali su mi privatne treninge koji nisu bili jeftini… Oni su mi i tada, ali i sada najveća podrška i te stvari se nikad ne menjaju!”

Sada prelazimo na seniorski fudbal… Uplivala si u ozbiljne vode i svojom igrom, borbom i golovima, bar mene si podsetila na čuvenog fudbalera Čelsija Didijera Drogbu! Kako se sećaš prvih dana u seniorskom fudbalu i da li si tada očekivala da ćeš postići ovakav uspeh u karijeri?

“Za mene lično prelazak u seniorski fudbal nije bio problem jer sam do tada igrala sa dečacima i proces prilagođavanja nije bio dugačak. Čak mi je seniorski fudbal bio dosta lakši nego juniorski sa dečacima. Osećala sam se jako dominantno i prva utakmica u seniorskom fudbalu mi je bila za A reprezentaciju u Mađarskoj, tada sam imala 15 godina i Suzana Stanojević me je prekomandovala u seniorski nacionalni tim iz U17 selekcije. Tada sam zamalo umrla od sreće kada je stigao taj poziv.”

“Što se tiče Didijea Drogbe, u to vreme kada sam krenula da igram u Zvezdi davala sam dosta golova, a on je i dalje bio dominantan na evropskim terenima. Tu je i fizička konstitucija, moguće da su me i zbog toga ljudi često poredili sa njim. On je bio jedan od igrača na koga sam se najviše ugledala.”

Kada i kako je usledio put u inostranstvo? Da li te je bio strah kada si napuštala Srbiju, znajući da si veoma mlada, a da finansijski aspekti ugovora u ženskom fudbalu nisu ni približni onim u muškom i da samo najbolji obezbede egzistenciju?

“Srbiju sam napustila sa 18 godina. Nisam imala strah, znala sam šta mogu i šta želim, imala sam nekoliko ponuda ali sam se odlučila za Volfsburg. Nije bilo lako, bila sam dete i nikada do tada nisam bila samostalna. Prvi put sam morala sama da plaćam račune, čistim, brinem se o svemu i taj period tranzicije nije bio lak. Tek kada sam se odselila od kuće i imala izazove pred sobom ja sam i odrasla.”

Ipak, došla si u klub sa velikom tradicijom, a kasnije si ostvarila nešto što po čemu si posebna u ženskom, a bogami i muškom fudbalu u Srbiji – osvojila trofej namenjen prvaku Lige šampiona! To si ostvarila sa nepunih 20 godina u ekipi Volfsburga! Zaista impresivno! Kako se sećaš ovog perioda karijere?

“Period u zeleno-belom dresu nije bio baš najlakši za mene. Ja sam kao „mala maca“ od 18 godina došla u klub koji je te godine osvojio Ligu šampiona! Imala sam očekivanja, želela sam da igram, bila sam ubeđena da sam najjači igrač, ali kada sam došla u realnost sve ovo je palo u vodu. Videla sam koliko prostora ima ispred mene u svakom segmentu. Ja sam mogla da se nosim sa njima, ali daleko od toga da sam bila jedan od najboljih igrača u klubu u tom trenutku. Ipak sazrela sam fizički i psihički, a na kraju i osvojila Ligu šampiona.

Tek sada mogu da pogledam unazad i da shvatim koliki je ovo uspeh bio! Tada mi se činilo da je to najnormalnija stvar, mislila sam da ću ih osvojiti još 20, ali sa ove tačke gledišta vidim koliko nisam bila u pravu i koliko se ženski fudbal razvija. Da je to bilo tako lako osvojila bih još neku Ligu šampiona od tada, bilo je to veliko iskustvo koje me je napravilo igračem i osobom kakva sam danas.”

Posle Volfsburga usledio je prelazak u Sand, a zatim i u velikana – Bajern iz Minhena! U svim tim periodima nisi imala sreće sa povredama… Da li smatraš da su te povrede omele da iskažeš svoj pun potencijal?

“Svi su mi govorili da je prelazak iz osvajača Lige šampiona u mali klub poput Sanda korak unazad, ali sam ja imala osećaj da je ovo pravi potez. Imala sam ponude većih klubova, ali želela sam da igram! Period u Sandu bio je fenomenalan, imali smo odličnu ekipu, dva puta smo došli do finala Kupa Nemačke…

Posle toga je stigao taj transfer u Bajern. Mislim da me povrede nisu omele, moguće da bi se karijera razvijala brže da ih nije bilo, ali da su me omele ne bih trenutno bila u jednom od najvećih evropskih klubova. Iz povreda sam naučila mnogo, one su sastavni deo fudbala i nauče te da stvari gledaš iz drugačije perspektive. Naučila sam da cenim svoje zdravlje i stavljam sebe na prvo mesto. U najboljim sam godinama i sigurna sam da ću tek praviti velike uspehe.”

Trenutno si u Bajernu, klubu koji je sinonim za fudbal, za organizaciju i za uspeh! Možeš li nas malo bolje uputiti u samu organizaciju kluba? Koliko se pažnje posvećuje ženskom fudbalskom klubu? Da li imaš kontakt sa nekim od igrača iz muškog kluba? Kakva je atmosfera, da li Nojer, Levandovski i ekipa ponekad pogledaju vaše utakmice i da li vi gledate njihove mečeve?

“Posvećuje se definitivno dosta pažnje ženskom fudbalu. Nemamo svakodnevni kontakt sa muškim igračima, ali se redovno srećemo na nekim snimanjima reklama, medijskim danima i tim internim stvarima. Treniramo u dva različita trening centra, ali dolazili smo i mi na njihove utakmice kao i oni na naše. Naravno, u poslednjih godinu dana se to promenilo, niti dolazimo mi na njihove niti oni na naše zbog pandemije koronavirusa. Na poslednjoj utakmici sa navijačima čini mi se da je u publici bio Gnabri, uvek dođe neko od njih i imamo zaista dobar odnos.”

Živela si u Srbiji i Nemačkoj, proputovala si “pola Evrope”… Koji grad bi izabrala kao “broj 1”, kako za život, tako i za posetiti?

“Minhen je definitivno grad koji treba posetiti i najlepši je grad u kom sam živela. Imate neverovatne mogućnosti, ne znam šta donosi novi dan, ali ne bih imala ništa protiv da ostanem ovde malo duže.”

Sada malo i o ženskoj fudbalskoj reprezentaciji… Kvaliteta ima, ali uspeh izostaje… Šta je potrebno kako bi se i ženski fudbal u Srbiji, kako reprezentativni, tako i klupski podigao sa, skoro pa “mrtve tačke”?

“Ženski fudbal u Srbiji je jednom rečju tužan. Najmanji problem su tu igračice, to su sve vredne, kvalitetne i dobre devojke. Problem je sve ono oko tima, tačnije FSS. Fudbalom u Srbiji upravljaju ljudi koji jednostavno nisu kvalifikovani za tako nešto. Ljudi koji su tu samo iz ličnih interesa i ljudi kojima je ego veći od kapaciteta. Iako volim da igram za reprezentaciju i volim svoju domovinu u jednu ruku mi je drago što sam se udaljila od iste. Nažalost, ne mogu sa se borim sama protiv vetrenjača. Dok se nešto ne promeni, neće biti ni napretka.”

Osvojila si Ligu šampiona, titula toliko da ih i ne pamtiš… Postoji li neki trofej koji ti je neostvarena želja i imaš li neki san koji bi želela da postane stvarnost?

“Titula sa Bajernom je jedina neostvarena želja i nadam se da će se već ove sezone osvariti.”

Imaš li ili da li si imala idola u muškom ili ženskom fudbalu?

“Kada sam bila mlađa idoli su mi bili Pjanović i Drogba, sada idole nemam ali volim da posmatram neke igrače i analiziram njihov stil igre.”

Kakvi su ti planovi za nastavak karijere, da li ostaješ u Minhenu ili ćeš potražiti novi izazov?

“Imam ugovor sa Bajernom do 2022. godine tako da polako, prvo mi je najbitnije da se oporavim i posle ćemo videti šta i kako. Nemam ništa protiv da ostanem ovde još koju godinu, ali kao što rekoh prvo oporavak do kraja i onda možemo da pričamo o narednim koracima.”

Anegdota i zanimljivih situacija je bilo puno, da li imaš neke koje bi podelila sa nama?

“Ima jedna zanimljiva situacija, kada smo igrali Ligu šampiona u Švedskoj. To je bila moja prva godina u Nemačkoj, igrali smo utakmicu oko 20 časova i meni je nekako bilo logično da ćemo leteti nazad sutradan. Međutim mi smo imali čarter let odmah posle utakmice a ja, pametnica, to nisam znala i ostavila sam sve stvari u hotelu. Tako da je bila velika zbrka tada, mada srećom su tu u istom hotelu bili neki navijači koji su tu bili autom i oni su pokupili moje stvari i dovezli ih do stana. Ili evo još jedna, isto sa početka karijere u inostranstvu. Svu poštu koja mi je dolazila, ja nisam otvarala jer svakako ništa nisam ni razumela. Tu se nakupilo dosta neplaćenih računa za struju, tako da su mi se jedan dan pojavili ljudi iz elektrodistribucije na vratima sa željom da mi iseku struju.”

Za kraj, imaš li neki savet za devojčice koje bi želele da treniraju fudbal? Mnoge odustanu zato što je ovo po mnogima “muška igra”, veći deo ostalih devojaka koje prođu prvi “filter” i ne odustanu odmah, dignu ruke kada vide da od fudbala “ne mogu da žive”… Da li imaš neku reč ili rečenicu koja bi ih nagovorila da istraju u svojim namerama i odlukama?

“Ako nešto zaista žele ne smeju odustati. Zaista je teško probiti se do vrha, mada vrh nije ono čemu treba da teže. Treba da uživaju u svakom koraku tog fudbalskog puta na kome se nalaze, pa tek onda, ako se milion kockica poklopi, doći će na vrh. Svi smo mi krenuli da igramo fudbal iz ljubavi, i eto moj jedini savet je neka neguju tu ljubav prema fudbalu, neka neguju tu romansu između lopte i noge i neka uživaju, uživaju i uživaju! Od ženskog fudbala se svakako može samo kratkotrajno živeti, tako da neka nabace osmeh na lice, nek se okruže ljudima koji ih podržavaju i opucaju fudbalicu kad god stignu!”

Piše: Žarko Sokić

Ostavite komentar Odustani od odgovora

Izdvojeno za vas

Ostale vesti

Portal u fokusu