Nije bilo sata da neko ne umre u Jasenovcu, bilo od gladi, bilo od bolesti i svega drugog… U logoru je umrla i moja sestra. Imala je četiri i po godine i zvala se Zorka. Ovim rečima započinje svoju ispovest za Objektiv Slavko Milanović, preživeli logoraš i predsednik Udruženja logoraša Jasenovca iz Beograda, piše u listu Objektiv.
NISAM PLAKAO
– Sestra je bila nežnija od mene. Ja sam bio žilaviji. Bio sam i stariji od nje godinu i po dana, imao sam šest godina. Umrla je od gladi, od iznemoglosti. Bila je toliko mršava da su joj se koščice videle… Video sam kad se to desilo. Bio sam pored. Majka je plakala, a tetka, majčina najmlađa sestra, koja je tada imala 18 godina, tešila ju je rečima: „Ostao ti je Slavko”. Ja nisam plakao. Život tada nije bio skup… Telo su odneli malo dalje, položili ga kod drugih preminulih. Čuo sam kasnije da je sahranjena negde kod Novske – kaže za Objektiv Slavko.
Slavko i njegova porodica su iz Međuvođe, sela iz srca Knešpolja, tik uz samu Kozaru. Jasno se seća dana kada su ih zarobile ustaše. Bilo je to 5. avgusta 1942, u samu zoru. Bežali su sa Kozare, gde su se prethodno mesecima krili, u trenutku kad su Nemci krenuli da bombarduju šumu znajući da se tamo kriju i partizani.
DOMOBRANI S BAJONETIMA
– Kako smo izašli iz šume na proplanak bežeći od nemačkih bombi i vojske, tako su nas sačekale ustaše i domobrani sa uperenim bajonetima. Bila je puna poljana ljudi. Odmah su počeli da odvajaju muškarce, i to od 15. godine pa naviše, na jednu, a žene, devojke i decu na drugu stranu. Nijedan od tih muškaraca koji su tad odvojeni nije preživeo. Tako ni moj deda, majčin otac, ali ni ujak i druga rodbina – napominje Milanović. U jednom trenutku, navodi naš sagovornik, ženu i decu su poterali ka Jasenovcu.
– Išli smo peške preko Kozarske Dubice do Jasenovca. U toj ogromnoj koloni bili smo majka, tetka, moja sestra Zorka i ja, i naša druga rodbina i prijatelji. Najteže je bilo ići preko makadama, bilo je bolno, jer smo bili bosi. Dobro se sećam da su ustaše posebno pazile kad smo prolazili pored živica i šumaraka, nisu dali da se pomerimo da neko ne bi pobegao. Sećam se da je snaha od moga tetka, koja je u naručju nosila dete od sedam meseci, pokušala da zagrabi vode iz barice, a ustaša ju je udario u potiljak. Na mestu je ostala mrtva. Njena starija ćerka je zgrabila bebu i nastavila dalje. Ubijali su ljude i nožem. Znam da mi je majka, da ne gledam to, stavljala ruke na oči. Ali video sam razrezani vrat i kako šiklja krv – navodi on.
MAJKAMA ODUZIMALI DECU
Na putu do Jasenovca, prvo gde su napravili „pauzu” bilo je mesto Cerovljani. – To je zapravo bio sabirni logor. Neke su trpali u vagone prema Sisku, gde je bio logor za odrasle žene i devojke, a posle je bio samo za decu, onda neke u Bjelovar i druge logore. Mojoj tetki, očevoj rođenoj sestri, baš tu u Cerovljanima su oduzeli dete od tri godine i uputili ga za Sisak, a nju u Nemačku. Dete nikada više nije našla… – priča on.
U Cerovljanima su bili pola dana, a onda nastavili dalje. – U Jasenovac smo stigli uveče. Nas su smestili u deo logora gde je bila poljana, u tom delu nije bilo objekata. Ležali smo na zemlji. Oni su odvajali decu, a majka, da bi sestru i mene sačuvala, svako jutro nas je pokrivala starim krpama, a onda nam govorila da ćutimo. Isto tako su i moje ujne sačuvale decu, nisu ih odvojili od njih – kaže on.
BRAŠNO I SO DA SE ZAVARA GLAD
Glad je bila ogromna.
– Majka je imala nekoliko kilograma projinog brašna i u jednom zavežljaju malo soli. Nisu joj to oduzeli. I ona to umeša i da nam da iz ruke pojedemo. Onda se napijemo vode. Bilo je vode iz česme sa ručnom pumpom. Ali i te nazovihrane brzo je nestalo. Sećam se da su samo jednom skuvali pasulj i nikad više, bez zaprške, bez ičega. Međutim, ustaše su dozvolile Hrvaticama da dođu do žice i donesu pola hleba i pruže ga. Pošto se tada umiralo od gladi, ko je šta imao od vrednih stvari, davao je za hleb. Recimo, moja tetka je imala ručno vezene peškire i prekrivač za bračni krevet, pa je to dala za hleb. Majka nam je davala toliko da nas održava u životu – kaže on.
Milanović navodi da se nagledao najvećih strahota. – Svojim očima sam gledao kako ljude dovode do Save. Bili su vezanih ruku, po dvoje u redu. Onda bi ih po potiljku udarali drvenim maljevima u koje je bila zabijena jedna vrsta eksera. To je bilo izloženo i u muzeju, ali za vreme ovog poslednjeg rata sve to je nestalo – dodaje on.
Ostatak teksta pročitajte u štampanom izdanju lista Objektiv.
Piše: M. KERANOVIĆ
Izvor:
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)