Možda postoji neki nepoznat detalj iz istorije Crvene zvezde, ali svaki navijač crveno-belih zna ko je 1991. godine podigao kao kapiten pehar Kupa šampiona.
Stevan Dika Stojanović gledao je Van Bastena i Rajkarda kroz beogradsku maglu, pratio lob Augentalera koji je odveo Crvenu zvezdu u finale Kupa šampiona, kasnije i do trofeja. U intervjuu za Objektiv prisetio se 1988. godine, tromeča protiv jedne od najboljih ekipa u istoriji fudbala, ali i 2006. godine kada se sa mesta sportskog direktora suprotstavio Milanu!
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Za početak, idemo nazad u 1988. godinu… Prošli ste čuvene pripreme kod trenera Branka Stankovića, da li su i golmani imali isti tretman kao i igrači i da li je popularni Stane i pored godina radio sve vežbe kao i vi?
– Pripreme kod trenera Branka Stankovića bile su teške. Trčali smo, a Stane je već bio u godinama, nije trčao ali je išao ispred nas motorom i davao tempo. Bili smo fizički spremni da se nosimo sa svima! Nisu ni golmani bili pošteđeni, radili smo sve kao i igrači, ali to je bio njegov sistem rada koji smo poštovali!
Drugo kolo Kupa šampiona donelo vam je najtežeg mogućeg protivnika, kasnije i prvaka Evrope… Kako se sećate prve utakmice na “San Siru”?
– Igrali smo protiv jednog od najboljih timova u istoriji fudbala!
U Italiju smo otišli da se branimo, jedini isturen bio je Piksi, a on je odigrao utakmicu života. Nestvarno je igrao, dao gol i u Beograd smo se vratili sa povoljnim rezultatom.
A onda revanš i magla…
– Odigrali smo fenomenalno u drugoj utakmici. Ja skoro da nisam imao posla, Milan je bio na kolenima… Mislim da nas nisu dovoljno respektovali i da su na toj utakmici shvatili da su trebali više da nas poštuju. Bili smo bolji rival, vodili, imali igrača više, ali onda se desila ta magla… Samo se odjednom spustila, nije moglo da se igra, moralo je da se prekine… Ja nisam video nikog ni u svojih 16 metara! Sutradan je utakmica bila zakazana u dnevnom terminu, a tada su već videli da sa nama nema šale i shvatili su nas ozbiljnije…
I pored najjačeg sastava Milana, i pored povratka Gulita, uspeli ste da izborite povoljan rezultat i da dođete do penala u kojima nije bilo sreće…
– Na tom trećem meču Milan je pokazao svu svoju snagu! Izašli su u najjačem sastavu, mi smo se emotivno potrošili, nije lako vratiti se posle skoro dobijene utakmice protiv najboljeg tima Evrope… Odigrali su sjajno, bili su bolji, ali stigli smo do penala! Ipak, nismo imali sreće…
Da li ste se posebno spremali za penal seriju? Da li ste znali na koju stranu će igrači Milana uputiti udarce?
– Bio sam spreman, znao sam gde će verovatno šutirati, ali bili su to neverovatni udarci i nisam imao šanse da odbranim…
Kako ste se osećali kada ste čuli da ćete morati da igrate i treću utakmicu? Da li je bilo nervoze u svlačionici, da li je neko burnije reagovao?
– Bili smo nervozni naravno, imali smo priliku da pobedimo jedan ovakav Milan, a na kraju smo opet morali na teren…
Da li bi situacija u ovom dvomeču bila drugačija da je Dejo Savićević bio sa vama u timu od početka priprema, da nije morao da služi vojni rok?
– Dejo je odigrao fenomenalnu drugu utakmicu i bio je fizički spreman da se nosi sa igračima Milana tako da mislim da nije puno uticalo to što je bio na odsluženju vojnog roka.
Niste uspeli 1988. ali ste tri godine kasnije stigli do krova Evrope! Da li bi se Bari desio već te 1988. da ste prošli Milan?
– Ispali smo od tima koji je bio prvak Evrope i te sezone i godinu dana kasnije… Na ovoj utakmici smo sazreli, videli da možemo da napravimo rezultat u evropskim takmičenjima. U sledeće dve godine pojačali smo se sa par igrača i napravili tim koji je uspeo da osvoji Kup šampiona.
Da li je onaj lob i autogol Augentalera možda karma za tu čuvenu maglu? Protiv Milana je nebo zatvorilo utakmicu, a tada se, kako je dobro poznato, “nebo otvorilo”!
– Moguće da je baš sudbina umešala prste u taj autogol Augentalera, da se tad vratilo za maglu i poraz od Milana, teško je drugačije objasniti da lopta pod onim uglom uđe u gol.
U dvomeču 2006. godine Milan se takmičio u Ligi šampiona i pored Kalčopolija, da li ste kao deo uprave Zvezde mogli da utičete na odluku UEFA da se Italijani ipak takmiče?
– Dobili su šansu samo zato što su veliki Milan, koji je više puta osvajao Ligu šampiona. Nismo mogli da utičemo na odluku i šteta je što smo ih izvukli. Zvezdin tim je te godine bio odličan i mogao je da se nosi sa svima. Čak smo i sa takvim Milanom, koji je kasnije postao prvak Evrope, igrali egal. Da smo izvukli nekog drugog verujem da bismo ušli u Ligu šampiona.
Da li Zvezda ima šanse u ovom dvomeču?
– Milan je protiv Specije pokazao da može da izgubi na utakmicama gde je favorit. Zvezda je kao klub u rangu Reala, Milana. Timovi su se menjali, nekad je sastav bio jači, nekad slabiji, ali kao institucija Zvezda je u samom vrhu Evrope, tako da ni igračima Milana nije svejedno. Prava je šteta što neće biti publike, koja je naš veliki saveznik, ali momci ne smeju da se plaše, treba da izađu na teren i pokažu šta znaju, a iz toga može da izađe rezultat.
Da li iz ugla golmana možete da napravite paralelu između Borjana i Donarume ili Tatarušanua, pošto se još ne zna ko će na gol Milana?
– Suvišno je pričati o tome koliko Borjan znači Zvezdi. Što se Donarume tiče, golman je na ceni, ali mislim da zna i može da kiksne.
Tatarušanua sam gledao samo jednu utakmicu, protiv Intera u kupu Italije. Tu je bio odličan, ali ne poznajem ga dobro.
Golmani su kvalitetni sa obe strane i sigurno je da napadače čeka težak zadatak.
PIŠE: Žarko Sokić
Komentari (0)