Kao jedan od nezaobilaznih filmova na ovogodišnjem 48. Festu, čija je premijera zakazana za 5. mart, u “Kombank dvorani”, jeste dokumentarno ostvarenje reditelja i scenariste Mladena Đorđevića “Sumrak u bečkom haustoru”.
Reditelj nam je dobro poznat po nagrađivanom igranom filmu “Život i smrt porno bande” iz 2009. i dokumentarcu “Made in Serbia” iz 2005. godine, a ovog puta, inspirisan romanom Darka Markova, pozabavio se temom srpskih gastarbajtera u Srbiji.
Specijalno za Objektiv.rs ćaskamo na temu predstojeće premijere.
Jednom ste rekli da se od smrti i destrukcije branite tako što ih toliko produbljujete da se na kraju sve obesmisli, da li ste taj metod primenili u svom novom filmu i kako?
Sklon sam crnotalasnoj estetici. Uvek su mi bili inspirativni prizori destrukcije, đubrišta, auto-otpada, slivnika… Iz njih crpim inspiraciju. Time bih se bavio i kad bih pravio filmove bilo gde drugde, ne samo u Srbiji. Ali ja svakako pronalazim svetlost u tom tunelu. Ta svetlost su moji junaci.
Volite da se bavite magrinalnim grupama, ali taksisti u Beču to svakako nisu… Ili jesu?
U smislu brojnosti nisu marginalna grupa, ali u smislu toga da su deo naroda, koji nije dobio status nacionalne manjine – jesu. Zanimljvo mi je to vraćanje paganskom kod svojih junaka. Živeći u tuđini, osećajući se usamljeno, oni to čine kroz praktikovanje magija, posećivanjem vračara, koje su takođe iz njihovog zavičaja. Iza raskošnih bečkih fasada, grada koji u Evropi ima najveći budžet za kulturu, krije se svet očajnika i sujeverja. Moram priznati da mi je simpatično to njihovo kontriranje (oponiranje) civilizacijskim dostignućima savremenog Zapada.
Da li ste nekad bili kod vračare?
Tokom pripreme filma, što se tiče učestvovanja u filmu, odbilo me je desetak vračara. Sve one su se bojale da stanu pred kameru jer je u Austriji zabranjeno baviti se tim poslom na crno, odnosno bez agencije. Sve one su bile vrlo živopisne.
Da bih se približio tim ženama, odnosno kako bi stekle poverenje u mene, davao sam im da mi gledaju u karte. Često me ljudi pitaju da li su mi one pogađale prošlost i budućnost. Ja mislim da je to kao kad bacate kockicu. Pedeset odsto su šanse za pogodak, pedeset za promašaj.
Mislim da je ono što je za moje junake vračara, to je za obrazovaniji sloj ljudi sa Zapada psihijatar. I jedni i drugi ne rešavaju suštinu problema ljudi već im omogućavaju da budu funkcionalni šraf društva i sutra ujutru ustanu i odu na posao.
Gde je granica između podsmeha i ironije koja se iskorišćena u umetničke svrhe budući da su vam akteri priče otvorili dušu?
Mislim da se u filmu oseća moja ljubav prema junacima. Pokušao sam da sagledam život u Beču iz njihove perspektive, bez distance. Oni su stranci u tuđini jer se ne uklapaju u društvo u koje su došli, a vremenom se otuđuju i od bližnjih u zavičaju, pa i ovde postaju stranci. Oni su u Beč poneli svoje navike. Često u Austriju dolaze iz siromašnih sredina, gde se susreću sa drugačijom kulturom. Komičan efekat možda proizlazi iz sudara dve kulture.
Da li je, prema vašem mišljenju, nostalgija štetna i kako se izboriti s njom?
Nostalgija je svojstvena čoveku. Dakle, ni štetna ni korisna. Ne vredi se boriti. Samo se treba prepustiti. Ima nešto zavodljivo u njoj, čim nas opseda.
Ima li nade za vaše junake koji ne mogu da se uklope ni u jednu sredinu?
Sudbina mojih junaka je da budu putnici, razapeti između tuđine i zavičaja. Oni se na taj način uklapaju u sudbinu našeg naroda, koji je često bio prinuđen da bude deo raznih seoba.
I. Vujnović
Komentari (0)