Istorija Balkana ispisana je krvlju mnogobrojnih žrtava, ali nažalost ne samo onih koji su stradali tokom ratnih dešavanja, već i onih koji su izgubili živote i trpeli zverska mučenja i u danima slobode. Nakon Drugog svetskog rata, kao da nije bilo dovoljno višegodišnje stradanje od neprijateljske ruke, u socijalističkoj Jugoslaviji postojala su mesta sramote i užasa na kojima su završavali politički neistomišljenici tadašnjeg režima.
Goli otok, malo ostrvo u Jadranskom moru, jedno je od najozloglašenijih mesta gde su dojučerašnji heroji i oslobodioci završavali kao najgori robijaši. Tih posleratnih godina bilo je dovoljno da neko samo na tuđu reč, često i lažnu, bez istrage i presude, bude odveden u logor za prevaspitavanje.
“Goli otok u Beogradu” kao amanet za nove generacije
Tragedije i nepravde onih kojima je ovo kamenito ostrvo zauvek promenilo živote, nikada ne smeju da se zaborave. Upravo iz tog razloga, novinar i publicista Darko Zlojutro, napisao je knjigu “Goli otok u Beogradu”, kao omaž i podsećanje na istorijsku sramotu, nepravdu i zlostavljanje kroz koju su prošli golootočki zatvorenici, ali i njihove porodice.
– Želeo sam da ovom knjigom, koja je napisana u duhu 21. veka u kom živimo, savremene generacije mladih ne uče o Golom otoku sa interneta i društvenih mreža, već da mogu da saznaju istinite informacije i čitaju kako i zbog čega su se događala zverstva na jednom od najkrvavijih mesta na Balkanu – priča Darko Zlojutro za Objektiv.rs i podseća koliko je opasnost da se nađe na ovom strašnom mestu bukvalno visila nad svačijom glavom – Na Goli otok se odlazilo zbog ispričanog vica, neobaveznog kafanskog ćaskanja sa prijateljima o politici, upaljene sveće ispred ikone, Staljinove slike koja nije skinuta sa zida, bilo je dovoljno da se nekom moćniku dopadne nečija žena pa da poželi da ga se reši i prokaže ga lažnim optužbama da je izdajnik i tako ga pošalje na Goli otok.
Svedočenja bivših logoraša o “dobrodošlici toplog zeca”
Posebnu težinu i verodostojnost ovoj knjizi daje svedočenje dvojice bivših zatvorenika, sa kojima je Zlojutro imao priliku da razgovara i zajedno sa njima poseti Goli otok. Autentično svedočenje dvojice žrtava socijalističkih metoda prevaspitavanja, autoru je dalo uvid u stravične detalje o tome kako je zatvorenicima priređivana “dobrodošlica toplog zeca” kroz koju su morali da prođu čim bi zakoračili na tlo.
– Na samom ulasku na ostrvo naoružani čuvari bi formirali špalir dug nekoliko metara. Stajali su u dve kolone, jedni naspram drugih, između njih je bio metar prostora kroz koji su sve novopridošlice, jedan po jedan, morale da prođu. Tokom prolaska kroz špalir nemilosrdno su ih tukli kundacima od pušaka, kaiševima, gazili ih vojničkim čizmama, psovali, vređali, nazivali pogrdnim imenima. Takav jezivi doček samo je bio blagi uvod u sve torture i ponižavanja koja su ih očekivala na Golom otoku- iznosi autor knjige.
Darko priznaje da je pri susretu sa nekadašnjim zatvorenicima imao tremu i strah da sagovornike svojim pitanjima ne uvredi, ne kaže im nešto što ne bi trebalo. Sva njegova temeljna novinarska istraživanja istorijske građe o Golom otoku u tom trenutku učinila su mu se nedovoljnim da u potpunosti pronikne u istinu o dešavanjima na tom krvavom mestu, te je sagovornicima pristupio svestan odgovornosti da njihovu priču prenese čitaocima u potpunosti kako su mu je oni ispričali.
– Dok sam šetao Golim otokom sa dvojicom nekadašnjih zatvorenika, trema je potpuno nestala. Ljudi su se otvorili, počeli su da govore o svojim sećanjima. Svaka priča koju smo pokretali, otvarala je nove i sledeće i onda je sve bilo lakše. Video sam da su to ljudi koji su preživeli ono što ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju. Bilo mi je mnogo teško, a sa druge strane velika čast što sam imao priliku da pričam sa njima, ali i obaveza da njihove reči prenesem verodostojno, onako kako su baš oni rekli – objašnjava autor knjige u razgovoru za Objektiv.rs.
Nepoznata priča o strahotama “Petrove jame”
Tokom obilaska Golog otoka sa bivšim zatvorenicima, Zlojutro je fotografisao pejzaže, ostatke nekadašnjeg najkrvavijeg mesta na Balkanu. Na tim slikama čitaoci knjige mogu da vide kako ovo mesto izgleda danas: ostatke zgrada u kojima su bili kažnjenici, sablasne prizore kamenitog ostrva bez bujne vegetacije, još uvek čitljive grafite ispisane na zidovima. Ipak, kada je prva grupa zatvorenika stigla 1949. godine na Goli otok, na njemu se nije nalazilo apsolutno ništa osim golog kamena. Bez ikakvog oruđa, oni koji su bili poslati na političko prevaspitavanje, bili su primoravani da sopstvenim rukama kopaju zemlju i tucaju kamen o kamen. Zbog vrele mediteranske klime na ostrvu nije bilo rastinja, a drveće koje je sada vidljivo na fotografijama u knjizi, izraslo je tako što su logoraši morali svojim golim telima da prave hladovinu tada mladim biljkama, kako ih sunce ne bi spržilo tokom rasta.
Knjiga “Goli otok u Beogradu” donosi podatke o kojima se do sada nije znalo, kao što je priča o Petrovoj jami.
– Petrova jama je bila gubilište. Ljudi koji su bili bacani u nju su zverski mučeni i izgladnjivani, izolovani, nisu smeli ni sa kim da komuniciraju. Trpeli su batine, i to ne od stražara, već od zatvorenika koji su bili primoravani da to čine – objašnjava autor knjige, dodajući da i priča o Petrovoj jami Goli otok klasifikuje kao jedno od najkrvavijih mesta na Balkanu.
Tačka stavljena na nedoumicu da li je Tito znao
Decenijama i godinama se spekuliše o tome da Tito zapravo nije znao za dešavanja na Golom otoku, te da je on zatvoren kada je maršal to saznao, iako izmiče zdravom razumu i logici da je to bilo moguće.
– Titov unuk, Joška Broz, tvrdi da njegov deda to nije znao, ali u ovoj knjizi se iznose dokazi da jeste. Knjiga se i završava rečenicom “Drugovi, Beograd je znao sve!”. Apsolutno je nemoguće zamisliti da Josip Broz Tito, tadašnji vlasnik svega što se kreće i stoji u Jugoslaviji, gospodar života i smrti, nije znao za jedan takav logor na Golom otoku – kaže Darko Zlojutro za Objektiv.rs.
Zašto sloboda nije umela da peva?
Stravični zločini, zverska mučenja i ubijanje, česti su opisi na stranicama domaće istorije. Goli otok, nažalost, nije jedino krvavo mesto na kom su se događale ovakve stvari. Ipak, ovo kameno ostrvo u Jadranskom moru, jedno je od najvećih sramota socijalističke Jugoslavije, jer pamti zverstva koja su se dešavala ne tokom rata, već u mirnodopsko doba.
– Goli otok se dešavao posle Drugog svetskog rata, kada je sloboda bila tu. Zbog toga je ovo najkrvavije mesto na Balkanu. U ratu smo imali mnogo krvavijih mesta, kao što je logor Jasenovac i jame po Dalmaciji, naravno da su na tim mestima stradanja bila masovnija i da su metode kojima su ljudima oduzimani životi možda bile i brutalnije. Ali, uzmite u obzir da se Goli otok dešavao u vreme kada je Jugoslavija bila slobodna zemlja, kada rat više nije trajao i da su ginuli ljudi samo zato što ih je neko lažno potkazao. Zato se može reći da je ovo ostrvo najkrvavije mesto na Balkanu. Cilj mi je bio da u knjizi prikažem da je takvo stratište postojalo u vreme slobode, a to je najbolje opisao Nele Karajlić rečima “Sloboda očigledno nije umela da peva”. Goli otok je dokaz da sloboda nije umela da peva – zaključuje Darko Zlojutro.
Iako je knjiga “Goli otok u Beogradu” tek nedavno izašla iz štampe, za samo dvadesetak dana izazvala je izuzetno veliku pažnju medija i javnosti. Autentična svedočenja nekadašnjih logoraša, činjenice i opisi za koje se do sada nije znalo, težina tragedije onih koji su prolazili kroz golootočku torturu, ali i Darkovo vešto novnarsko pero kojim je ispisao stranice ove knjige, pobudili su pažnju ne samo istoričara, već i onih još uvek živih bivših zatvorenika kao i članova njihovih porodica. Goli otok nije donosio nesreću i stradanje samo pojedincima koji su na njemu doživljavali zverske torture, već je uništavao i živote njihovih porodica. Žene čiji su muževi bili odvođeni na Goli otok, morale su da potpišu da ih se odriču, a njihova deca, braća, sestre, očevi i majke ostajali su bez posla, bili su uhođeni i anatemisani, trpeli su reprekusije na svakom životnom koraku.
Da je knjiga “Goli otok u Beogradu” već izazvala pozornost javnosti, uverili smo se i na promociji održanoj u Beogradu. Osim predstavnika medija, uglednih ličnosti iz javnog života i gostiju, na promociju su pristizali i oni koji su lično preživeli ili su svedoci tragedije koju su na Golom otoku doživeli članovi njihovih familija.
Pored autora Darka Zlojutra, na promociji knjige su govorili i istaknuti književnici – Slaviša Pavlović, autor romana “Himerina krv”, kao i pisac i nekadašnji predsednik Skupštine Srbije, Predrag Marković. Autor, kao i celokupan izdavački tim, odrekao se prihoda od prodatih knjiga, a sav novac će biti uplaćen u humanitarne svrhe Prihvatilištu za decu bez roditeljskog staranja u Beogradu.
Detaljan izveštaj sa promocije uskoro ćete moći da pročitate na portalu Objektiv.rs, a do tada, pogledajte na fotografijama u galeriji ispod atmosferu sa ovog događaja.
Piše: Dragana Stupar
Foto: Stefan Kojić
Video: Danilo Krša
Kako moze da se kupi knjiga?
Postovani zainteresovan sam za knjigu. koja je cena i da li saljete postom?