“U našoj bolnici srele su se majka i ćerka, koje su imale koronu. I obe su krile gde su, da ne bi uznemirile jedna drugu. Nažalost, obe su završile na respiratoru, ćerka je više od 40 dana bila na mašini za disanje. Igrom slučaja, ona je preživela, majka nije. Nije ni znala da joj je majka umrla, dok se nije probudila”.
Ovako počinje samo jedna od potresnih priča koju je u intervjuu za Objektiv.rs ispričao anesteziolog, profesor dr Predrag Stevanović. Prema njegovim rečima, za 35 godina svog rada nije učestvovao u težem poslu, od onog koji se obavljao na intenzivnoj nezi u KBC “Dragiša Mišović” u Beogradu poslednjih meseci.
Bez iskustva sa infektivnom bolešću
Kada se sa ove vremenske distance setite marta i prvih kovid pacijenata, kako Vam sada izgleda taj susret?
“Mi smo već 16. marta postali kovid bolnica i bilo nam je jasno da se nešto ozbiljno sprema. Kada je stigao prvi pacijenet oko 19. marta, tada je došlo i prvo iznenađenje. Nismo ranije imali iskustva sa infektivnom bolešću, osim što smo to učili na fakultetu. Ali, ako odjednom dobijete više od 150 respiratora, jasno vam je šta se sprema. Preko noći smo od jedne opšte bolnice, postali najveći respiratorni centar i infektivna klinika na Balkanu. Brzo smo videli da su to jako teški pacijenti, koji su često zahtevali lečenje u šok sobi. Kroz ovu ustanovu je samo za vreme prvog i drugog talasa, prošlo više od 100 anesteziologa iz različitih ustanova iz cele Srbije”.
Sudbinski nas je zadesilo
Šta je bilo najteže izdržati i kako je na Vas uticala sudbina ljudi koji su završili na respiratoru?
“Bilo je teško posmatrati sudbine ljudi koji uđu u bolnicu i više ne vide svoju rodbinu kojoj nije dozvoljena poseta, a deo njih nažalost nikada ne izađe. Uloga anesteziologa je bila važna, tako nas je sudbinski zadesilo. Najteže je bilo gledati ljude na respiratoru kojima nismo mogli da pomognemo. Mašina je neophodna za lečenje ali je surova i neprijatna, jer se pod pritiskom ubacuje vazduh u pluća. Daju se lekovi koji uspavaju i sprečavaju bol, pa držimo pacijneta u indukovanoj komi, kako bi lakše podneli respirator“, kaže profesor Stevanović.
Dnevnik književnika sa Sorbone
Čije sudbine najviše pamtite i šta je na Vas ostavilo najveći trag?
“Imam kod sebe svedočenje jednog pacijenta koji je obrazovan, književnik koji je doktorirao na Sorboni. Napisao je fantastičan dnevnik, gde je opisao sve što se događalo u bolnici, iz perspektive pacijenta. Nama je svakodnevno i normalno da bodemo vene, stavljamo katetere u srce i drenove u grudni koš, ali kada pacijent ispriča kako to izgleda i šta on misli u tom trenutku, sve to izgleda drugačije. Opisao je čak i svoj doživljaj na respiratoru.
Misle da su na snimanju filma i gledaju umiranje
Koliko često se pacijenti na respiratoru bude? Da li je to najstresniji momenat, kada budni posmatraju šta se oko njih dešava?
“Nekada se situacija ne može idealno proceniti, pa se pacijenti delimično probude. Kada posle to pričaju, vidite svu strahotu te situacije. Pod lekovima imaju izmenjenu percepciju i njihova prethodna iskustva kombinuju se sa stvarnošću. Jedan pacijent je bio ubeđen da učestvuje u snimanju filma ali ga ništa ga nije bolelo. Kada su na neinvanzivnom veštačkom disanju, prikačeni na repsirator ali neintubirani, pacijenti se ponekad bore za vazduh, vrlo su svesni toga da su na ivici provalije i trude se da ispoštuju sve što tražite. A onda vide pored sebe nekoga koga intubirate, kasnije taj pacijent ponekad umre. Oni sve to gledaju, ne možemo da ih izdvojimo, jer svi su na intenzivnoj nezi. Mi ne znamo šta je u njovim glavama, ali mogu da zamislim kakav je to nemir i strah”.
Korona se razbuktava
Kakva je trenutna situacija u bolnici i kakva su Vaša predviđanja, da li nazirete kraj?
“Ovo je najveća kataklizma koja je zadesila svet od Drugog svetskog rata. Mislim da niko ne može da predvidi dan i nedelju kada sve može da se ubrza, osim ako nije bilo ogromnih događaja i skupova. Ipak, korona se u svetu i sada razbuktava i stalno slušamo da je rekordan broj zaraženih, iako to nama sada deluje daleko. Biće teško razlikovati kovid od gripa. Trenutno, imamo u KBC “Mišović” još 30 pacijneta i uskoro planiramo da se vratimo na uobičajenu službu, nadamo se da će to potrajati”.
Cigarete i dva stenta
Šta je rešenje? Koja je Vaša poruka i postoji li neka lepa stvar koju možemo da izvučemo kao pouku iz ovog kataklizmičnog perioda?
“Ja sam pristalica oštrijih mera i sprovođenja mera zaštite. Iako će to da uslovi da broj zaraženih opet raste moramo da se vratimo uobičajenom životu. Ponosan sam što su moje kolege lekari radili sve vreme i niko nije pobegao od opasnosti. I sam imam dva stenta i pušač sam, ne bi bilo prijatnoi da se zarazim ali sam sa njima delio obaveze. Solidarnost je moj veliki utisak cele situacije, želja da se pomogne pacijentima i kolegama uprkos opasnosti.
Piše: Aleksandra Vasić
Preuzimanje teksta ili delova teksta dozvoljeno isključivo uz navođenje izvora i linka ka stranici Objektiv.rs
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)