Nije što je naš, ali srpski jezik je kao malo koji bogat i živopisan. Možda i ne primećujemo u potpunosti da su izreke, uzrečice, opisi koje svakodnevno koristimo u govoru, toliko zanimljivi, vrcavi i simpatični, da s pravom možemo da budemo ponosni na srpsko jezičko nasleđe. Stranci koji pokušavaju da razumeju i nauče naš jezik, najpre se zbune kada čuju da neko “izvodi besne gliste” ili kada mu u gostima bude servirana kafa “sikteruša”, a kada zatraže objašnjenje i prevod, osmeh im se razvuče od uva do uva.
Koliko je srpski jezik bogat i lep, strancima pokušava da objasni i ilustratorka Maja Stojanović, na internetu poznata kao Zmaja, mlada i talentovana devojka, koja našim izrekama daje moderan vizuelni identitet. Najpre ih nacrta, a potom plasira na društvenim mrežama uz deskripciju na engleskom jeziku.
Maja živi u Čačku, a njena životna priča je , baš kao i ilustracije kojima se bavi, pomalo neobična i interesantna. Rođena je u Kanadi, odakle se sa porodicom vratila u Srbiju, a onda ponovo spakovala kofere i otisnula se u Ameriku na dalje školovanje. Ona danas živi i radi u Čačku, a zahvaljujući njenom talentu, srpske izreke osvajaju internet.
U razgovoru za Objektiv.rs otkriva kako se prilagođavala promenama životne sredine, zašto je počela da ilustruje baš izreke, da li je posećuju njeni prijatelji iz inostranstva i kako im se dopada Srbija.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Kako je izgledao život u Čačku posle Kanade?
– U Srbiju smo se vratili 2008. godine kada sam imala 12 godina. Dok smo živeli u Kanadi, svakog leta smo mesec dana izdvajali da posetimo Srbiju, tako da mi Čačak nije bio potpuno nepoznat, ali ipak je morao da prodje određeni period da bih se navikla na prelazak iz Kanade u Srbiju. Srbija me je uvek asocirala sa letnji raspust, zabavu, pa mi je bilo u početku čudno kada sam shvatila da sada ovde živim. Nije samo raspust u pitanju. Trebalo mi je neka tri meseca da se naviknem na veliku promenu u mom životu. Obzirom da sam tada bila na početku “nezgodnih” tinejdžerskih godina, možete misliti kako sam reagovala na to kada su mi roditelji saopštili da se selimo i da me odvajaju od prijatelja i ljudi sa kojima sam ceo dotadašnji život provela. Bojala sam se da se neću uklopiti, plašila sam se da ne govorim dovoljno dobro srpski, padeži su mi pravili problem pomalo. Srećom, sve te sekiracije su nestale kako sam krenula u 6. razred. Deca u razredu su me vrlo brzo prihvatila i olakšala mi taj prelazni period. Ne bih menjala to sto sam 6., 7. i 8. osnovne i srednju školu završila u Čačku, a ne u Kanadi, iako je to na početku bila velika promena u mom životu.
Da li je sklonost prema umetnosti bila presudna pri odabiru daljeg školovanja?
– Završila sam gimnaziju u Čacku. Kada sam upisala srednju, nisam bila sigurna čime ću se baviti i baš zbog toga sam odabrala prirodni smer u gimnaziji, da bih imala što više opcija za fakultet. Jedno vreme sam bila ubeđena da ću studirati biologiju jer mi je dobro išla i donekle me interesovala, ali sam brzo shvatila da me ništa ne interesuje toliko koliko me interesuje umetnost i crtanje. Konstantno sam žvrljala po sveskama za vreme predavanja i nije postojalo nista drugo čemu sam posvetila toliko vremena kao crtanju. Bilo je jasno da ću najsrećnija biti ako upišem umetnost. Obzirom da su roditelji prepoznali “zagriženost kod mene, podržali su me u odluci i tako sam krenula da se spremam za primenjenu umetnost u Beogradu. Međutim, bavila sam se i odbojkom od svoje 10. godine i pala mi je na pamet ideja da još malo iskoristim te silne uložene godine u sport. Počela sam da razmišljam o kombinacijij studiranja i treniranja, pa sam počela da se informišem o programima u Americi, jer je ta kombinacija tamo moguća. Volim da putujem i pomislila sam da bi ovo mogla da bude sjajna prilika da obiđem Ameriku, jer ne znam kako bih to u suprotnom izvela. Od mnogih fakulteta izdvojio se Univerzitet u Sijetlu, zbog dobrog i odbojkaškog i umetničkog programa, a privuklo me i to sto je pomoćni trener Srbin i u ekipi su već bile tri Hrvatice i jedna Srpkinja. Mislila sam da bi mi to olakšalo bar period prilagođavanja životu u Americi. Tamo sam završila osnovne studije i dobila zvanje diplomiranog interdisciplinarnog umetnika sa specijalizacijom vizuelnih umetnosti. Sada radim kao frilens ilustratorka u Čačku.
Prvo ste crtali stripove, a potom prešli na ilustracije srpskih izreka. Kako se rodila ta interesantna ideja?
– Prvu izreku sam objavila na Instagramu u februaru ove godine. Pre izreka sam se bavila stripovima jer me je to oduvek interesovalo, ali mi je ponestajalo inspiracije. Nisam znala o čemu da crtam, kojom tematikom da se vodim. Obzirom da sam dosta vremena provodila na selu, palo mi je na pamet da pokrenem serijal stripova: “Growing Up Serbian” i da ilustrujem pojave iz svakodnevnice prosečnog Srbina. Tako su nastali stripovi o tome kako kad se pije kafa izraste rep, kako se u koka – kolu stavlja kocka šećera da “izvuče sodu” pre nego sto se pije. To se ljudima dopalo, pa sam nastavila tim putem i odradila oko 10 stripova te tematike. Jednog dana mi je neko poslao poruku na Instagramu i predlozio da krenem da se bavim našim izrekama. Pitala sam ljude da mi šalju predloge izreka koje bih ilustrovala i tako je nastala prva ilustracija “Sunce bakino” kojom sam započela ceo ovaj serijal.
Publici su se dopale ilustracije, postižete popularnost na društvenim mrežama. Da li ste sebi zacrtali cilj za budućnost u vezi ovog projekta?
– Cilj mi je da sa ovim ilustracijama naše ljude podsetim na bogatstvo srpskog jezika, a da strancima približim jezik koji nije toliko svetski poznat. Zbog toga svaku ilustraciju objašnjavam na engleskom jer je našim ljudima simpatično kada procitaju engleski prevod ili ekvivalent, a strancima dođe kao objašnjenje i upoznavanje sa nekim svakodnevnim pojavama u Srbiji. Naravno, nisam lingvista, pa mi svakako pomažu komentari ljudi koji mi isprave ili dopune objašnjenje. Takođe mi je simpatično kada stranci u komentarima pišu svoje ekvivalente naših izreka. Pišu mi sa svih strana, iz Amerike, Nemačke, Poljske… Većinski je naša publika, ali ima i stranaca koji mi govore da im je dosta pomogao moj profil u upoznavanju Srbije i srpske kulture i drago mi je zbog toga. Mislim da mi nikad neće ponestati materijala za ilustrovanje. Već sada u telefonu imam veoma dugačak spisak izreka koje čekaju na ilustraciju. Volela bih da sve te izreke objedinim u vidu knjige koja će biti vizuelna enciklopedija. Međutim, ne bih žurila sa izdavanjem knjige, jer bih ipak volela da skupim bar stotinak ilustracija pre nego sto odlucim da ih štampam. Takođe, moram da vidim ko mi je ciljna grupa i na koji način bih te izreke predstavila, tako da je knjiga plan za budućnost, a trenutno intenzivno radim na štampanju majica sa izrekama, kao i printova, stikera…
Koliko dugo radite na jednoj ilustraciji, kako teče proces rada?
– Prvo na Instagramu ponudim dve različite izreke da pratioci izglasaju koju da ilustrujem. Onu sa većinom glasova krećem da istražujem, u smislu da se dobro informišem o njenoj upotrebi i značenju. Konsultujem se sa familijom, malo čitam na Guglu i dodjem do zaključka. U osmišljavanju učestvuje veliki broj ljudi, a najviše se obraduju bake i dede kada vide ilustracije. Oni su oduševljeni idejom i drago im je što biram da promovišem pozitivne aspekte naše kulture. Nakon toga sledi proces skiciranja. Nacrtam par rešenja i šaljem na konsultaciju kod brata. Sa njim korigujem i prilagođavam crtež izreci. Kada se skica dovede do trenutka da smo i jedno i drugo zadovoljni njome, kreće finalna izrada. Skicu rapidografom “zategnem”, zatim skeniram i bojim u fotošopu. Poslednji zadatak u celom procesu je da okačim sliku na Instagram i smislim opis. Za opise mi ne treba duže od 10 – ak minuta, jer samo krenem da pišem šta god mi je na pameti. Na engleskom to zovu ‘word vomit’ jer nije osmišljeno pred pisanje, već nastaje u trenutku kucanja.
Da li su vas posećivali prijatelji iz inostranstva i kako im se dopala Srbija?
– Da! Veliko je bogatstvo to što sam imala prilike da upoznam mnogo različitih ljudi iz raznih država dok sam studirala u Americi. Obzirom da sam na studije išla preko odbojkaške stipendije, poprilično nam je tim bio ‘internacionalan.’ Bile su tu devojke iz Perua, Kanade, Norveške, Kine, pa čak i par nas iz Hrvatske i Srbije. Vrlo šaroliko. Svaki dan smo provodile vreme zajedno, te su se baš u ekipi rodila neverovatna prijateljstva. Imala sam priliku da obiđem mnoge države i gradove zbog tih prijateljstava, a naravno i priliku da te drugarice dovedem u Srbiju. Najbolja drugarica mi je iz Kanade vodila sam je da obidje ne samo Beograd, nego Čačak i čak Donju Trepču (odakle mi je mama). Oduševljena je Srbijom, a najveći utisak joj je ostavila Donja Trepča i odnos izmedju ljudi u selu. Bilo joj je neobično to da, kada smo se šetale ulicom u selu, svako se iz svog dvorišta javlljao da nas pozdravi, da nam da nešto, popriča sa nama. Začuđeno me je pitala da li poznajem sve te ljude i ja sam joj rekla da ih ne znam baš sve, ali oni poznaju moju majku i tako znaju ko sam ja. Mnogo joj se dopala ta prisnost.
Zahvaljujući prijateljstvima koje je Maja sticala tokom školovanja u instranstvu, poneko od stranaca ima priliku da poseti i upozna se sa lepotama Srbije, a oni ostali, zahvaljujući njenom talentu i radu, na društvenim mrežama svakodnevnu mogu da saznaju šta je to “krompir u kaputu”, kako izgleda kad neko “beži k’o đavo od krsta” i zašto “neće grom u koprive”.
Piše: D. Stupar
Preuzimanje teksta ili delova teksta zabranjeno bez navođenja linka portala Objektiv.rs
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)