Glumicu Ivu Štrljić domaća publika dobro poznaje, potiče iz umetničke porodice i ceo život gaji ljubav ka kinematografiji i književnosti. Ivu smo voleli u serijama “Jelena”, “Ranjeni orao”, “Larin izbor”, a sada publika ima priliku da je gleda u “Igri Sudbine”.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Glumica je odvojila je malo vremena za nas, i za Objektiv.rs je pričala o tome kako je zavolela književnost. Objasnila je kakav je njen odnos prema fanovima, ali i kako izgleda snimanje serije tokom pandemije. Takođe, Iva nam je otkrila o kakvoj ulozi sanja.
Znamo da volite književnost i da pišete, da li imate savet za mlade ljude kako da zavole književnost i kako da nađu knjige koje im leže? Takođe, koja je po Vama najgora knjiga koju ste pročitali, ili koja vam je najmanje legla i zašto?
Mladi ljudi treba da čitaju literaturu iz sfere koja njih zanima. Naravno, ono sto je obavezno, kada govorimo o lektiri, obavezno je, ali sve ostalo neka bude po njihovom ukusu i meri. Neka nikada ne dozvole da im neko objašnjava kako je jedna knjiga manje vredna od druge. Sve su to knjige, svaka je na svoj način kvalitetna i njihov je značaj uvek ogroman. Ne postoji loša knjiga jer knjiga nikada takva ne može da bude, iz svake može nešto da se sazna i nauči ma kakva bila i ma koliko nekome ne prijala. Knjiga sa sobom uvek donosi samo nešto dobro.
Veoma je teško odabrati omiljenu knjigu, ali da li se sećate koja Vam je bila prva omiljena knjiga?
Kada sam bila jako mala volela sam da mi tata (glumac Milan Štrljić) čita Jesenjina, njegovu poeziju, bilo je to pre polaska u školu tako da sam još kao sedmogodišnja devojčica znala napamet “Pismo majci” i “Kerušu”, tako sam zavolela književnost . Uz Zmaja Jovu i pesmu “Srda” sam odrasla, to je bila moja prva zvanična recitacija izvedena u bakinoj dnevnoj sobi sa neke tri ili četiri godine. Pamtim da sam volela “Plavi čuperak” Mike Antića, kao i avanturističke romane posebno u periodu puberteta.
NEKA SILA BUDE S VAMA! Skajvoker ima poruku za čitaoce OBJEKTIVA!
Da li ste ikada razmišljali da svoju ljubav prema književnosti prenesete na pisanje scenarija? Možda da spojite svoje dve profesije?
Razmišljala o pisanju scenarija jesam, ali nikada pisanje nije bilo moja toliko velika ljubav kolika je to gluma. Nemerljivo je. Najviše volim da odigram dobru ulogu po scenariju koji je neko drugi napisao. Bilo bi mi zanimljivo da pišem kolumnu o nekim temama koje su stvar srca i koje mene inspirišu.
Napisali ste knjigu “Voleti u Beogradu”, da li možete sa nama da podelite neku priču o Beogradu, koja je Vama draga?
Napisala sam do sada tri knjige, dva romana “Nemaš pojma koliko te volim” i “Znam da misliš na mene” i jednu zbirku priča “Voleti u Beogradu”. Unutar nje kroz trideset beogradskih ulica pratim trideset beogradskih ljubavnih priča. Svako od nas ima neki ćoškić, neki skver, klupu, pogled sa jednog prozora, balkončić, ulicu ili bulevar koji ga podseća na nekoga koga je tu voleo, koga je baš tu prvi put ugledao, sa kim se negde rastajao ili sastajao. E to je knjiga o tome, o svima koji vole Beograd ili su voleli u Beogradu.
Primetili smo da imate mnoge fanove na društvenim mrežama, kakav je vaš odnos prema njima?
Kada govorimo o fanovima meni te pažnje ne manjka i ja joj se radujem. Mislim da je ona naglašena baš sada kada serija “Igra sudbine” doživljava veliki uspeh. Obožavana je u najrazličitijim generacijama. Odnos sa ljudima koji poštuju vaš rad mora da se neguje, meni se nikada neće dogoditi da odbijem sa nekim da se slikam ili nekom detetu da dam autogram. Ako ste glumac to je, takođe, vaša dužnost zato što je naše stvaralaštvo i usmereno ka narodu, ka
tome da ga radujemo, da mu dirnemo dušu, da ga pokrenemo na razmisljanje likovima koje tumačimo.
Takođe, deca Vas obožavaju, postoji li susret koji posebno pamtite?
Sećam se jedne devojčice koja je došla sa mamom ispred studija da me upozna i od sreće se rasplakala. To me je posebno dirnulo i raznežilo. Uvek kada su tu deca vi vidite toliki nalet dobrote i iskrenosti da nema većeg podsticaja, lepšeg komplimenta i snažnijeg elana od toga.
Čega ste i čiji ste Vi fan? Koga biste zamolili za autogram, ili sa kim biste voleli da porazgovarate?
Rasla sam uz roditelje koji su bili poznati tako da ja nemam takav odnos prema terminu – fan. Meni je oduvek bilo prirodno da svi ti ljudi sa televizije dolaze u našu kucu, da se sa nama druže i zato nikada susret sa nekim poznatim meni kao devojčici nije bio iznenađujuć, već je baš to bila sasvim normalna stvar.
Da li Vas je neka od uloga naterala da promenite mišljenje o nečemu? Da li biste voleleli da ste više poput nekog od vaših likova?
Volela bih da sve prihvatam sa lakoćom kao Dijana Erski, lik koji igram u seriji “Igra sudbine”. Mislim da bi mi ta neozbiljna crta, čak pomalo i površna, dosta pomogla u životu. Mislim da bi me tako neke stvari manje bolele, ili možda čak uopšte ne bi bolele.
Znamo da vredno radite, kako izgleda Vaš radni dan na seriji “Igra sudbine” sada tokom
pandemije?
Čuvamo se na setu onako kako je propisano. Radimo mnnogo i dugo, ali ja najviše volim kada radim, tako da bi vam možda neko drugi rekao kako je dosta naporno, međutim, ja u tome svemu uživam. Volim da radim. Više mi prijaju snimajući dani nego slobodni i koliko god da sam umorna taj umor me čini još zadovoljnijom.
Koji tip filmova ili serija nedostaje nama sada u Srbiji? O kakvoj ulozi sanjate?
Volela bih da dobijem ulogu u nekoj dobroj melodrami pošto uglavnom igram komedije. Igrati komične uloge je dobro i to ne ume baš svako, jer je duhovitost ipak poseban dar. Međutim, značilo bi mi da zaigram u i nekoj dobroj drami na filmskom platnu.
Kasandra za Objektiv: “Draga Srbijo, drži se i čuvaj se! Volim vas!” (FOTO+VIDEO)
Za kraj bih Vas zamolila da našim čitaocima preporučite neke filmove, serije i knjige koji su u poslednje vreme na Vas ostavili odličan utisak.
Eh, kad smo kod serija preporučujem našu “Igru sudbine”, a od filmova volim onaj stari “Letnjikovac na Zlatnom jezeru” . Kada govorimo o knjigama neka to budu romani Tonija Parsonsa, kao na primer “Novi početak”.
Autorka: Nevena Tomašević
Komentari (0)