Istoriju ste učili POGREŠNO: Miloš Obilić nije ubio Murata, a to nije najveća ZABLUDA i ima ih još

I dalje verujete da je Draža Mihailović bio prvi ustanik u Evropi u Drugom svetskom ratu i da Tito nije posetio Jasenovac? Vaše zablude će biti razvejane novom knjigom istoričara Dejana Ristića “Zablude srpske istorije”.

Posle neverovatnog uspeha “Mitova srpske istorije“ objavljene 2019. godine, koja je prodata u neverovatnih 10.000 primeraka i koja će uskoro biti i ekranizovana, zahvaljujući sredstvima Ministarstva kulture i informisana, naš ugledni istoričar Dejan Ristić objavio je i svojevrsni nastavak svog bestselera – “Zablude srpske istorije“ u izdanju Vukotić medije.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

U želji da najširoj čitalačkoj publici ponudi mogućnost da proširi, obogati i objektivizuje svoja znanja iz nacionalne istorije, Ristić se u “Zabludama“ uhvatio u koštac sa omiljenim “činjenicama“ pseudoistoričara – od toga da li je Murat bio sultan ili emir i da li ga je zaista ubio Miloš Obilić ili neko drugi, da li smo baš 500 godina bili pod Turcima, do toga da li je Draža bio prvi ustanik u Evropi preko „boravka“ episkopa Nikolaja Belimirovića u zloglasnom Dahauu i toga da veliki sin naših naroda Josip Broz Tito nikada nije posetio Jasenovac…

Ispostavlja se da kralj Aleksandar nije rekao “Čuvajte mi Jugoslaviju” – tu rečenicu je izmislio ministar inostranih poslova Kraljevine Boguljub Jevtić u želji da ojača svoj službeni položaj nakon smrti kralja.

General Mihailović jeste bio prvi gerilac u Drugom svetskom ratu ali na teritoriji Jugoslavije, nikako u Evropi gde su pokreti otpora delovali pre njego što je on postao gerilac.

Murat je bio emir a ne sultan i nije ga ubio Miloš Obilić već 12 srpskih plemića u boju, o čemu svedoče i srpski istorijski izvori.

Tito jeste posetio Jasenovac, čak dva puta a episkop Nikolaj Velimirović jeste bio zatočen u zloglasnom Dahauuu ali daleko od toga da je bio mučen…

Ristić kaže da je “materijala“ za obe knjige bilo u onoj meri u kojoj smo spremni da poklonimo poverenje pseudoistoričarima koji nas neštedimice zasipaju svakovrsnim nebuloznim tvrdnjama o nekakvoj našoj istorijskoj jedinstvenosti, izuzetnosti i neverovatnoj drevnosti ,,pronalazeći’’ (bolje reči, izmišljajući) materijalne ostatke postojanja Srba širom čitave planete, ali i izvan nje, i to kroz nebrojene prohujale milenijume.

Što bi se u šali reklo, prvo smo nastali mi Srbi, pa tek onda amebe, kaže Ristič i na pitanje da li će biti nove knjige kaže da će “materijala“ biti i dalje sve dok smo “odlučni u tome da odbacimo, omalovažimo i/ili negiramo znanje i veštine koje se stiču dugotrajnim školovanjem“.

Stiče se utisak da su neki među nama došli do zaključka da su se “preučili’’ i da više nema nikakve potrebe da obogaćuju i objektivizuju svoja znanja, posebno ona iz istorije.

Kao da Srbima istoričari nisu potrebni budući da oni svoju prošlost sami ponajbolje poznaju, kaže on.

Sve se manje obrazujemo kroz porodicu i školski sistem, a sve više putem društvenih mreža, kojekakvih skaradnih internet portala i jutjub kanala, rekao je Ristić.

Ristić kaže i da pojava pseudiostoričara i šarlatana u srpskom društvu nije nova.

“Još od vremena uspostavljanja naučne kritičke istoriografije u Srba, naši istoričari susretali su se sa pojavom pseudoistoričara…mahom su to pojedinci koji u prošlosti pokušavaju da, iz samo sebi poznatih razloga i motiva, pronađu ,’dokaze’’ u vezi sa time da su, primerice, Srbi najstariji narod na planeti, da postoji tzv. vinčansko pismo, kao i mnogo toga drugog što je milozvučno za naše uši, ali je činjenično i naučno potpuno neutemeljeno“, kaže on.

Možda najpoznatiji naši pseudoistoričari svih vremena bili su nesvršeni gimnazijalac Sima Lukin Lazić (1863-1904) i pravnik Miloš S. Milojević (1840-1897).

Tako je, na primer, Milojević iznosio besmislice poput toga da su Srbi potekli iz Indije i da su se u svom kretanju do ovih naših prostora sukobljavali sa egipatskim faraonima, kineskim carevima i/ili Aleksandrom Makedonskim, kao i to da su pojedini rimski ili vizantijski carevi, poput Likinija, Konstantina I Velikog i Justinijana I Velikog, bili naši sunarodnici.

On nije prezao čak ni od toga da našu Crkvu optužuje da negira samo njemu poznatu “činjenicu’’ po kojoj su srpski patrijarsi postojali i u razdoblju pozne antike, odnosno ranog srednjeg veka.

Milojević se nije libio ni toga da izmišlja svetitelje koji nikada nisu živeli ili da falsifikuje biografije svetih, kao što je to učinio sa žitijem Svete Petke. Takođe, za pojedine naše patrijarhe i svetitelje, poput Svetog Jefrema I Srpskog, tvrdio je kako je “glup i pobožan”.

Zbog bezbrojnih izmišljotina i spremnosti da brutalno falsifikuje prošlost sopstvenog naroda Milojević je još za života sa pravom bio označen kao najveći krivotvoritelj istorije Srba. To je ostao sve do naših dana i taj sud o njemu ostaje nepromenjen, kaže Ristić.

Možda i najbolji dokaz istinskih motiva ovih šarlatana koji nisu prezali od toga da svesno obmanjuju svoje sunarodnike predstavljaju reči Sime Lazića koji je u jednom svom “delu” zapisao: “Da mi je samo znati, da ću time usrećiti rod i narod svoj, vjeruj mi, ja bih slatko podnio i onu najvišu žrtvu, višu i od života, višu i od časti: lagao bih dan i noć – lagao bih kao pas.”