Još u najranijem detinjstvu bio sam suočen sa diskriminacijom. Jako rano sam shvatio da sam deo manjine, koja na sreću nikad nije trpela nikakvo vređanje ili ismevanje, ali je isto tako nemali broj puta bila u fokusu znatiželjnih pogleda većine koja nas je ponekad gledala kao artistu u cirkusu.
Već sa nekih pet godina shvatio sam da živim u svetu desnorukih i da tu ništa neću menjati niti obraćati pažnju do neke mere lične uznemirenosti.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
A mogao sam da budem uznemiren. Imao sam i dobre razloge za to. U vrtiću su me vaspitačice recimo terale da jedem desnom rukom, da crtam njom, da i loptu šutiram desnom nogom. A nisam hteo.
Nerviralo me je to moranje iako nisam znao da je to pre bila neka vrsta obaveze. Prosto se početkom osamdesetih nije prihvatala raznolikost. Kao i mnogo godina pre, u svemu ostalom.
Tako je u vrtiću bilo sve dok moji roditelji nisu došli jednom, posle mog kukanja što me smaraju s tim tamo, i u vrtiću ženama rekli da me ostave na miru i da, ako sam rođen da sve radim levom rukom i nogom, to će tako i ostati. I ostalo je.
S tim što sam vremenom naučio da pišem i desnom, da igram fudbal i drugom nogom…ali niko me na to nije terao. Prosto sam, kao i za sve drugo u životu, voleo da pogledam stvari i iz drugog ugla. Tako da me je znatiželja navukla da znam do danas sve sa obe ruke. Iako sam svestan da sam deo samo 13 posto svetskog stanovništva koje je levoruko.
Zvuči kao da smo privilegovani, ali nismo. Štaviše, ume da iritira, mada se čovek na sve navikne u životu. Kad sam išao ovde u školu, imali smo na sreću velike klupe, ali da sam bio đak na Zapadu ili u SAD, suočio bih se sa prvom od milion diskriminacija prema levorukima.
Tamo imaju takozvane “singl” klupe predviđene za jedno dete i isključivo sa delom stola za naslanjanje desnog lakta prilikom pisanja. Ponavljam, to je samo jedna od “X” stvari koje u školi, na fakultetu, na poslu, u prodavnici, pa i kod kuće možete primetiti, samo ako zagledate, a koje su predviđene za dešnjake.
Evo nekoliko banalnih primera koji će većini vas dešnjaka koji ovo čitate, možda i otvoriti oči s čim se mi, levoruki susrećemo (a možda ovo već i znate):
1. Menjač u autu je u ogromnoj većini slučajeva predviđen za desnu ruku
2. Vozi se desnom stranom ulice
3. Kompjuterski miš uvek stoji s desne strane stola, a najvažnije dirke na tastaturi su predviđene da ih pritiskaju prsti desne ruke
4. Šolje imaju dršku s desne strane kao i džezve za kafu
5. Brojčanici na fiksnim telefonima su ranije bili predviđeni za dešnjake, da pre svih oni lakše rukuju s njima
6. Na aparatima za kafu ili grickalice mesto za ubacivanje novca uvek se nalazi s desne strane
7. Konzerve se lakše otvaraju ako ste dešnjak
8. Makaze su iskonstruisane u 100 odsto slučajeva za desnu šaku
9. Veliki broj aparata na poslu poput kopir mašina (glavne tipke na njima) ili onih za sapun u toaletu predviđeni su za dešnjake
10. Ulazna vrata od kuće/stana kao i ona u unutrašnjosti objekta, takođe su predviđena za dešnjake.
Ovakvih primera je, ponavljam, jako mnogo. Ali čovek se navikne na to. Kao što se navikne na reakciju drugih koji nas ne poznaju, a kada vide da pišemo levom rukom:
“Ooo, pa vi ste levoruki”, što često zvuči kao da smo pripadnici nekog drugog naroda ili s druge planete.
Ali ogluglali smo na sve te reakcije. Bilo bi samo lepo da se svet jednom seti da nešto prilagodi i nama ili makar da nas izjednači u nečemu sa dešnjacima. Da nam malo olakša život.
Ilija Đukić, novinar portala Objektiv
Tuzno i istinito ...