Dve osobe nastradale su u požaru koji je jutros oko pet sati izbio u porodičnoj kući u Inđiji. Nakon ovog tragičnog događaja, razgovarali smo sa komandantom Milošem Majstorovićem iz Vatrogasno- spasilačke jedinice Beograd, koji je za objektiv.rs govorio o strašnim, tužnim, ali i lepim životnim situacijama, koje je doživeo tokom 30 godina službe.
“Video sam svašta. Svaku žrtvu koju sam izvukao iz požara ili saobraćajne nesreće, pamtim u položaju u kojem sam je zatekao. Ipak, ima mnogo srećnih priča. Jedan dečak od osam godina upao je na gradilišu u rupu prečnika samo 30 santimetara. Uz neku priču i šalu, spustili smo mu opasač, on se sam vezao i tako smo ga izvukli. Ispostavilo se da je dolazilo u vatrogasnu jedinicu na Voždovcu i da je obožavao vatrogasce”, kaže Miloš Majstorović.
Stalno idete tamo odakle svi beže
I pored srećnih završetaka, vatrogasci su definitivno u vrhu najstresnijih zanimanja, jer njihove situacije su najčešće teške, kaže komandant za naš portal.
“Nemamo pripreme, samo dobijamo dojave preko zvučnika o požaru. To je promena stanja iz mirovanja u akciju, svi na to dugme skaču, sve ostave i u punom trku idu do vozila, u požar na plus 250 stepeni. To je veliki napor za organizam, uz sve to radite i veliki fizički posao. Kada je požar i vidite da svi beže, a vi morate da idete direktno tamo, to je čudan osećaj. Nikada ne znate šta vas čeka i tek dolaskom na lice mesta, pravite taktiku kako ćete da radite”, kaže Majstorović.
Mislili da je običan državni posao
Ne znate ni da li će biti eksplozija plinskih boca, gde ima smrtno stradalih kolega, i to su neke stvari koje su nepredvidive, kaže naš sagovornik.
“Kada sam ja počinjao da radim, bilo je ljudi koji su se zaposlili i mislili da je to kao svaki državni posao, da ide staž, ali kada su videli o čemu se radi, napustili su vatrogasnu službu. Takođe, emotivno se sve često vrlo teško preživaljava, jer stalno gledate nečije velike gubitke. To su velike ljudske tragedije i svako ko je imao takvu situaciju, zna kakve su to posledice. Mi smo zato svesni da to svakome može da se dogodi”, kaže Miloš Majstorović.
Mnogo ružnih reči, na kraju zahvanost
Mi moramo biti i psiholozi, umiriti ljude u njihovoj nesreći, objašnjava iskusni komandant.
“Od dojave do našeg dolaska, često dođe do mnogo ružnih reči, jer mnogi viču na nas, kažu nema nas pola sata. Ali često se dešava i da zapravo niko nije ni pozvao vatrogasce na vreme. Čest je primer da uzmu telefon, snimaju, pa tek onda nazovu vatrogasce. Ali kada vide koliko je sve to opasno i kada mi dođemo, onda nastaje tajac. I treća faza je najčešće kada su nam zahvalni na svemu”, objašnjava Majstorović.
Sa šlemom na terasu da probudi dete
Ima puno izvlačenje iz neobičnih sitiuacija, kao što je spašavanje ljudi koji su upadali u bunar. Vrlo često ljudima deca zatvore vrata i zarobe ih, pa vatrogasci dođu da ih izbave. Kako kaže komandant, ima poziva roditelja gde im se deca ne javljaju na telefon i oni ne mogu da ih dobiju, zbog čega nastaje panika.
“Iz iskustva tako znamo da deca od sedam, osam, devet godina tako lepo spavaju, tako čvrstim snom, da je to divno. Mi uđemo i probudimo ih, svi su srećni i zadovoljni. Devedesetih godina, ušao sam kroz prozor stana na četvrtom spratu, gde je spavalo dete od 10 godina. Uskočio sam sa šlemom na terasu, on se probudio i uplašio, zapeo i pao. To mi je bilo žao, ali sve se dobro završilo”, kaže komandant.
Piše: Aleksandra Vasić
Preuzimanje teksta ili delova teksta dozvoljeno isključivo uz navođenje izvora i linka ka stranici Objektiv.rs
Komentari (0)