Ljudi, pa li to moguće? Ludnica! Šta je ovo? Šta će se ovo dogoditi? Radanović, Radanović…!
Komentar doajena jugoslovenskog sportskog novinarstva Mladena Delića nakon gola Cetinjanina Ljubomira Radanovića u nadoknadi ključne utakmice na prepunom Poljudu, nedostižan je reper za sve buduće televizijske prenose sportskih događaja.
Zbog toga se i 37 godina kasnije neretko u sportskim špicama čuje glas nedostižnog Delića kako u mikrofonu grmi – Radanović, Radanović, Radanović…
Detalj – tačnije, pogodak kojim je pobedom nad Bugarima 3:2 odveo selekciju SFRJ na završnicu Evropskog prvenstva u fudbalu, učinio je “besmrtnim” bivšeg fudbalera Lovćena, kapitena Partizana, Standarda u dva navrata, Nice, Belincone. Mada…
“Utakmica je bila važna, ali bilo je važnijih, većih i značajnijih u mojoj karijeri. Sticajem okolnosti je, međutim, proslavila i sjajnog Delića i mene. Mada bi pogrešno bilo reći da je slučajnost, možda uz mali procenat. Delić je kao komentator bio na vrhuncu karijere, poverena mu je uloga, a ja sam sa druge strane rizikovao i napustio odbrambeni prostor da bi se našao na pravom mestu nakon ubacivanja Zlatka Vujovića. Sjajan i emotivno važan gol, sjajan komentar, utakmica prepuna naboja i važnosti, jer je samo pobeda vodila na Evropsko prvenstvo oba tima, remi je odgovarao Velšanima. Sve se poklopilo, ali niti je slučajno Delić bio komentator, niti ja u prvih 11. To je trebalo zaslužiti u neverovatnoj konkurenciji”, priseća se 60-godišnji Cetinjanin.
Da li je bugarski tandem napadača Mladenov – Iskrenov zaista bio toliko brz i neuhvatljiv, kako je izgledalo na televiziji, ili je i jugoslovenska selekcija podbacila taktički?
“I jedno i drugo. Obe ekipe na Poljudu su jurišale bez plana, kao grogirani bokseri koji traže izlaz nokautom. A koliko je taj tandem napadača i brz i kvalitetan, potvrdio je u sledećim kvalifikcijama kada je izbacio Francusku. Nas su tada spasile sjajne odbrane Zorana Simovića, moj rizik da izađem napred i pogodim. Da nisam, bio bih možda tragičar. Ali, moju karijeru i jeste obeležilo to priključivanje napadu kada osetim prostor, uprkos taktičkim zahtevima trenera tog vremena koji na to nisu baš blagonaklono gledali. Bilo je kritika, jer sam štoper, ali sam prvi tada igrao kao sadašnji moderni centralni bekovi. Zbog te želje da izađem bilo je utakmica, čak u Partizanu, gde bih dobio ulogu napadača, zadnjeg veznog, ali ja sam bio štoper.
Letimičnim pogledom na biografiju Radanovića upadaju u oči tri titule prvaka SFRJ, bronza sa Olimpijskih igara u Los Anđelesu 1984, ali i čak 34 nastupa i tri gola u najjačoj selekciji velike Jugoslavije.
“Bilo je tu puno više utakmica, samo 23 u olimpijskom ciklusu završenim pobedom nad Italijom 2:1 u meču za bronzu. Igrali smo fantastično, kao 5:2 protiv Nemačke pred 100 hiljada gledalaca, a ja sam bio strelac. U polufinalu smo sa dva igrača manje poklekli pred Francuzima, nakon 2:2 u regularnom delu. Sjajna su ta sećanja i te igre, koje su nas vezale za čitav život. Tako da sam se jako loše osećao kada sam čuo da je Marko Elsner podlegao bolesti, nakon svih tih ratova u ‘večitim derbijima’, ali i zajedničkim igrama. Zajedno smo priključeni mladoj reprezentaciji da pomognemo kao dvojica starijih od 23 godine, pa smo se družili i u Nici nekoliko meseci kada sam potpisao, a on je odlazio. Nikada ne propustim priliku da posetim selekcije iz bivše Jugoslavije kada gostuju u Belgiji, poželim im sreću, pozdravim se sa starim drugovima. A bilo je zaista mnogo velikih igrača, zvezda u svakom prvoligašu. Piksi, Pape Sušić, Mlinarić, Zlatko Vujović, Zajec, Katanec, Baždarević, Milko Đurovski, Aca Trifunović, Nenad Stojković… Ma, predugačak je spisak, toliko je bilo kvaliteta da je bilo utakmica u mom Partizanu da čak četvorica državnih reprezentativaca budu rezerve. Sećam se da su na klupi istovremeno bili Zvonko Živković, Zvonko Varga, Dževad Prekazi…
Klupu u šampionskoj generaciji Partizana jedini nije grejao upravo Radanović.
“Lično, najponosniji sam u karijeri na podatak da sam za A selekciju SFRJ odigrao 34 utakmice, i po tom sam pokazatelj u vrhu među crnogorskim igračima i da sam jedini istovremeno igrao za A, mladu i olimpijsku. U klupskoj karijeri na podatak da sam jedini odigrao sve 34 utakmice u sezoni koje smo krunisali titulom prvaka. Da, iako štoper, dva sam puta u celoj karijeri isključen. Slučajni faulovi… I uz to, titulu sam podigao kao kapiten, pošto je Nenad Bjeković iznenadio sve, pa i mene da šest meseci nakon odlaska Moce Vukotića uđe u svlačionicu i da mi kapitensku traku. A bilo je sjajnih, igrača sa više staža. Valjda je osetio da mogu biti lider. I bio sam pune četiri godine kapiten. I lider. Povređen sam izdržao taj epski revanš Kvins Park Rendžersu. Prvi put sam u karijeri istrčao sa zavojem na natkolenici, ali i saznanjem da ćemo pobediti. Bila je neka neverovatna energija jer je 50.000 gledalaca došlo sa uverenjem u trijumf. To se i na nas prenelo, a još smo odmah dali gol, ističe Radanović.
Tek, Partizan je u Kupu UEFA nakon 6:2 u Londonu uspeo da slavi pred svojom publikom sa 4:0, a ta je utakmica u izboru “Eurosporta” proglašena za jednu od najboljih 100 u istoriji fudbala.
Ni Olgi Danilović ne cvetaju samo ruže: Život me je udario, doživela sam mnoge TEŠKE MOMENTE!
“Prethodili su joj teški trenuci za mene. Povredio sam se u Londonu u momentu kada smo imali povoljan rezultat. U svlačionicu su doneli rendgen, koji sam tada prvi put video. I dok sam bio na pregledima, čuo sam urnebes i huk sa tribina i znao sam da nam se ne piše dobro. Jedino dobro bio je nalaz rendgena da sam izbegao tešku povredu. Ipak sam bio iznenađen kada mi je Bjeković kazao da ću igrati u revanšu nakon 10 dana mirovanja”, priseća se Radanović, pišu Vijesti.
Niko kao Platini
Cetinjanin Ljubomir Radanović je odveo selekciju u Francusku na EP 1984, a tamo…
Šampionat je protekao u znaku Mišela Platinija sa rekordnim brojem golova i titulom “trikolorima”.
“Neverovatan igrač. Definitivno najbolji protiv kog sam igrao. Možda zato što je promenio igru, jer su se kreatori i veliki znalci pre njega uglavnom na to oslanjali, a on nije prestajao da trči. Uz sav ostali kvalitet, naravno. Stalna promena pozicije, neprestano kretanje, nepredvidivost, savršena tehnika… Zato je tako bio i briljantan u Seriji A i davao golove sa lakoćom.
A od domaćih igrača?
“Bilo je zaista teških rivala, ali smo se pripremali za svakog. Ipak sam više voleo igre u reprezentaciji kada ne morate ‘ratovati’ protiv Sušića, Vujovića, Mlinarića, Zajeca, Piksija… Samo mala greška i od njih ste kažnjeni. Najtalentovaniji i najinteresantniji igrač po meni je Dejan Savićević. Da ne govorimo o najboljem, jer ne bih zbog različitih merila i kriterijuma, poput broja i značaja trofeja”, kaže Radanović.
Spas u privatizaciji i i sigurnom budžetu za kvalitetan sistem rada
Radanovićev put od Lovćena do kapitenske trake u Partizanu, uspesi sa reprezentacijama različitih uzrasta, igre u inostranstvu, uspešan poslovni angažman u Belgiji…
“Jedina mi je žal što nisam igrao na Mundijalu u Italiji 1990. Bio sam u inostranstvu i odmah sam sklonjen sa radara, jer je naša liga bila jaka i više praćena. Ostale ciljeve ispunjavao sam istrajnošću. Posvećenost mi je bila vazda u ravni sa najvećim radnicima u ekipi, a talenat mi je bio neupitan. Imao sam i sreće da je Lovćen igrao jaku ligu i sjajan tim kada sam stasavao. Trebalo se izboriti, a rad je bio toliko dobar da ni tehnički ni taktički nisam bio ispod konkurencije prilikom dolaska u Partizan. Pratim sada Lovćen i Partizan, naravno. Crnogorski fudbal, takođe. Lovćenu treba stabilan izvor finansiranja da bi se od starta imao budžet, ali i kvalitet rada se očigledno mora unaprediti. Privatizacija je ključ, jer ko daje novac taj odlučluje. Ovako, dođe na mesto odlučivanja neko ko ne zna, a pogrešnim odlukama nema popravke. Privatnik koji ne zna, zaposli stručnjaka da mu da vodi projekat. U tome je razlika. Crnogorski fudbal je imao sjajnu generaciju i iznenađujuće rezultate sa selekcijama A klase. Talenat Vučinića, Jovetića, Baše, Savića…., doprineo je tome, a talenata ćemo uvek imati. Samo treba napraviti i isfinansirati sistem za pravilan razvoj.
Planiram da sve više vremena budem u Crnoj Gori
Šta radi i čime se bavi Ljubomir Radanović, dve i po decenije nakon okončanja igračke karijere?
“Već 25 godina sa belgijskim partnerima imam agenciju. Skauting, putovanja, razgovori… Previše obaveza da bih našao vremena da skupim ekipu i odigram fudbal. Mnogo je lakše naći jednog partnera za tenis. Pandemija me je zatekla kući i produžila moj boravak na Cetinju, a poslovne obaveze su odložene. Planiram da sve više vremena budem tu. Odigram tenis da bih ostao u formi, na Cetinju, u Budvi, a igrao sam i Rekreativnu tenisku ligu u Podgorici. Bilo je očigledno previše pa sedmicu moram pauzirati zbog povrede. Zauzvrat, upoznao sam jako puno dobrih ljudi”, istakao je Radanović.
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)