“Tek sada smo “prodisali”. Broj poziva kada je počela epidemija bio je ogroman i neki su zvali svakoga dana. Od dece koja su se svađala sa roditeljima, sve do staraca koji su se plašili da će umreti od gladi.”
Ovako period koji je iza nas za “Objektiv “komentariše dr Zorica Filipović, specijalista medicinske psihologije klinike za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević.
“Posle nekih poziva, mi psiholozi smo jedni drugima pružali pomoć kroz razgovor. Svima nam je trebalo rasterećenje”
Zvali da jave da ne brinemo
Najteže je bilo kada zove neko ko kaže da je sam i da nema nikoga da mu pomogne kilometarima okolo. Zvali su devedesetogodišnjaci koji nikoga svog nisu imali.
“Uživimo se u te probleme, pa nam se posle javljaju da kažu da su dobili pomoć od nekog komšije i da ne brinemo. ”
Deca se svađala sa roditeljima
Tinejdžeri nisu mogli da se naviknu da nemaju društvo, čak im je i škola nedostajala.
“Najveći problem im je odnos sa braćom, sestrama, roditeljima. Onda krene zabrinutost koja kada pređe u stres, može da izazove psihosomatske reakcije i bolove u nekom delu tela.
Mnogo psihijatrijskih pacijenta
Prema njenim rečima, najmanje su zvali ljudi koji su se plašili samog virusa, a najviše oni koji su i
ranije imali neke psihičke probleme.
“Pitali su nas da li da povećaju dozu terapije za depresiju i anksioznost koju inače koriste. Bilo je onih koji su razmišljali o suicidu, koje smo upućivali u hitne ustanove. ”
Danas je situacija mnogo bolja i ljudi se polako vraćaju u normalu, ali su stručnjaci i dalje tu za pružanje pomoći svima kojima je neophodno.
Autor: A.Vasić
Komentari (0)