Odlazak Aleksa Fergusona 2013. godine pokrenuo je period dug više od decenije u kojem je Mančester junajted menjao trenere, trošio stotine miliona evra i menjao fudbalske koncepcije, ali nije uspeo da se vrati na vrh engleskog i evropskog fudbala. Od upravljačkih promašaja i vlasničkih problema do nove neizvesnosti na klupi, šta je dovelo do pada nekadašnjeg simbola Premijer lige i može li Junajted konačno da pronađe šampionski put u postfergusonovskoj eri?
Odlazak legendarnog ser Aleksa Fergusona u leto 2013. godine označio je kraj najuspešnije ere (38 trofeja u periodu od 1986. do 2013.) u istoriji Mančester junajteda, ali malo ko je mogao da predvidi da će klub upasti u lavirint iz kojeg više od deceniju ne pronalazi izlaz.
Dok se Old Trafordom ponovo šire glasine o smeni Majkla Kerika i dolasku Julijana Nagelsmana nakon poraza od Koma (4:1) u Ligi šampiona i serije od sedam mečeva bez pobede; šta to suštinski ne funkcioniše na “Teatru snova”?
Od 2013. godine do danas, klubom je prodefilovalo čak 12 trenera (uključujući stalne, privremene i vršioce dužnosti). Problem nije bio samo u broju promena, već u potpunom odsustvu kontinuiteta u fudbalskoj filozofiji.
Klub je lutao od rigidnog i defanzivnog stila sa Lujom van Galom i Žozeom Murinjom, preko tranzicionog fudbala i oslanjanja na klupsku nostalgiju sa Ole Gunarom Solskjerom, pa sve do modernog presinga Erika ten Haga i taktičkih eksperimenata u eri nakon njega.
Gotovo svaki menadžer trošio je stotine miliona evra za nove igrače koji bi odgovarali njegovoj zamisli, da bi sledeći kormilar te iste igrače, neretko proglasio tehnološkim viškom. Rezultat toga je skupa, disfunkcionalna svlačionica bez prepoznatljivog identiteta na terenu.
Evropski fudbal zahteva jasnu podelu odgovornosti, ali Junajted godinama nije imao sportskog direktora koji bi objedinjavao ključne fudbalske poslove. Tek u martu 2021. Džon Mertog postao je prvi direktor u istoriji kluba.
Glavnu reč o transferima vodio je izvršni potpredsednik Ed Vudvord, bankar po struci, koji je klubom upravljao kao korporacijom, fokusirajući se na marketinški potencijal igrača umesto na njihovu taktičku uklopljivost.
Kada je pozicija konačno uvedena, stabilnost nije postignuta. Klub je promenio trojicu direktora u kratkom roku: Džon Mertou je probio led, ali bez radikalnih promena. Potom, Den Ešvort je stigao kao veliko spasenje iz Njukasla, ali je izdržao svega pet meseci u 2024. godini. I sada Džejson Vilkoks pokušava da vodi sportski sektor, ali u ambijentu konstantnih kriza i rezultatskih pritisaka.
Vlasnička kriza i “polovične” reforme
Najveći izvor frustracije navijača bez sumnje je porodica Glejzer. Model vođenja kluba, zasnovan na izvlačenju dividendi i gomilanju dugova, doveo je do zapostavljanja infrastrukture (stadion Old Traford i trening centar su zastareli) i odsustva sportske ambicije.
Ulazak ser Džima Retklifa i kompanije Ineos početkom 2024. godine sa 27,7 posto akcija doneo je nadu, jer su preuzeli potpunu kontrolu nad sportskim sektorom. Ipak, ova hibridna struktura – gde Amerikanci drže finansijski ključ, a Britanci sportski volan – još uvek ne donosi rezultatsku stabilnost, jer se nagomilane greške iz protekle decenije ne mogu ispraviti preko noći.
Skromna kolekcija trofeja za klupske standarde
Iako je klub u pomenutom periodu potrošio više od milijardu i po evra na pojačanja, učinak u vitrinama je izuzetno skroman za renome Mančester junajteda. Od 2013. godine do danas osvojeno je svega 6 trofeja: Liga Evrope (Žoze Murinjo), FA kupa (Luj van Gal, Erik ten Hag), Liga kupa (Žoze Murinjo, Erik ten Hag) i Komjuniti Šild (Žoze Murinjo).
Ono što najviše boli navijače jeste činjenica da Junajted godinama nijednom nije bio ni blizu osvajanja Premijer lige ili Lige šampiona, takmičenja koja su pod Fergusonom bila klupski standard.
Svetlo na kraju tunela ili nova iluzija
Najave da je nemački stručnjak Julijan Nagelsman glavni kandidat da nasledi uzdrmanog Majkla Kerika donose novu nadu, ali i opomenu.
Nagelsman poseduje sve što modernom fudbalu naizgled treba: taktičku genijalnost, agresivan stil igre i iskustvo iz Bajerna i reprezentacije Nemačke.
Međutim, istorija podseća da na Old Trafordu problem nikada nije bio samo u imenu čoveka na klupi. Ukoliko Vilkoks i Retklif ne obezbede Nagelsmanu duboku čistku u igračkom kadru, strpljenje i potpunu autonomiju u radu, i bivši strateg Bajerna bi mogao da postane samo još jedno ime na dugačkom spisku trenera koje je “progutao” postfergusonovski mrak Mančester junajteda.
Nedeljni meč protiv Bornmuta možda jeste prekretnica za Kerika, ali za budućnost kluba biće potreban mnogo dublji rez.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)