Širom Evrope, nekadašnji šampioni i osvajači evropskih trofeja danas se bore sa finansijskim problemima i igraju u nižim ligama. Klubovi bogate istorije, poput Sampdorije, Bordoa i Real Saragose, pokušavaju da stabilizuju poslovanje i vrate se u vrh.
Nekada su osvajali titule, punili stadione i igrali velike evropske utakmice. Danas mnogi od tih klubova traže povratnički put, kroz niže lige, oslanjajući se na bogatu tradiciju i navijače koji ih nisu napustili.
Deportivo, Parma i Hamburg poslednjih godina vratili su se u najviše rangove nacionalnih prvenstava. Njima su se pridružili Lids junajted, Notingem forest, Šalke i Malaga. Ipak, brojni nekadašnji velikani još čekaju povratak na veliku scenu.
Ko su danas uspavani divovi evropskog fudbala? U izboru Bi-Bi-Si sporta presudni su istorija, tradicija, navijačka baza i stadion – obeležja klubova koji imaju potencijal da ponovo zaigraju značajnu ulogu, ali trenutno nastupaju van elite.
Veliki grad sam po sebi nije dovoljna preporuka. Zato na spisku nema Bristol sitija ni ruskog drugoligaša Ufe, iako grad iz kojeg dolazi ruski klub ima više od milion stanovnika.
Ni veliki stadion ne garantuje mesto u izboru. Barijev “SvetiNikola”, izgrađen za Svetsko prvenstvo 1990. godine, treći je najveći u Italiji, dok Verona, Mesina i Palermo takođe imaju stadione sa više od 30.000 mesta.
Konkurencija je velika i u Engleskoj i Nemačkoj. Brojni bivši premijerligaši imaju bogatu prošlost i stadione dostojne najvišeg ranga, a među nemačkim kandidatima su i Fortuna Diseldorf, Volfsburg i Hanover. Za sve, međutim, nije bilo mesta.
Slavna prošlost važan je uslov, ali mora da postoji i osnova za njeno oživljavanje. Pro Verčeli je do 1922. godine osvojio sedam titula prvaka Italije, ali ovaj trećeligaš, uprkos novom vlasništvu, nema ni odgovarajući stadion ni dovoljno veliku navijačku bazu da bi bio na spisku.
Važna je i vremenska distanca od poslednjih uspeha. Vest Hem je pre tri godine osvojio evropski trofej, dok je Vulverhempton donedavno redovno igrao u eliti. Zbog nedavnih prvoligaških nastupa izostavljeni su i Rems, dvostruki finalista Kupa evropskih šampiona, i Nant, osmostruki prvak Francuske.
Posebnu dilemu predstavlja Steaua iz Bukurešta, evropski šampion od pre 40 godina i najuspešniji rumunski klub, koji sada nastupa u drugoj ligi. Posle dubokog raskola, veliki deo njenih tradicionalnih navijača prati prvoligaški FCSB, pa pitanje kome pripada klupsko nasleđe ostaje otvoreno.
Izvan spiska ostala je i Boavista, prvak Portugalije iz 2001. godine. Uprkos naporima navijača, finansijski krah doveo je do izbacivanja kluba iz profesionalnih liga, a njegov opstanak je neizvestan.
Na osnovu tih kriterijuma, Bi-Bi-Si sport izdvojio je deset uspavanih divova evropskog fudbala – klubova čija prošlost i potencijal i dalje podstiču nadu u povratak.
10. Bursaspor
Bursaspor je 2010. godine prekinuo dugogodišnju dominaciju istanbulskih velikana i osvojio jedinu titulu prvaka Turske. Postao je tek drugi šampion van Istanbula, posle Trabzonspora, koji je taj uspeh poslednji put ostvario gotovo tri decenije ranije. U klupskoj riznici je i nacionalni kup iz sezone 1985/1986.
Šampionska titula donela je Bursasporu nastup u Ligi šampiona i susrete sa Mančester junajtedom i Rendžersom. Usledio je, međutim, veliki pad – “zeleni krokodili” su 2024. godine prvi put u istoriji završili u četvrtom rangu turskog fudbala.
Klub iz Burse, grada sa oko 2,5 miliona stanovnika na severozapadu Turske, južno od Istanbula i u blizini planine Uludag, u međuvremenu se brzo probijao kroz niže lige. Sada nastupa u drugom rangu i pokušava da izbori povratak u Superligu, u kojoj je poslednji put igrao 2019. godine.
Jedan od simbola kluba je stadion “Ataturk”, nazvan u čast stogodišnjice Republike. Prepoznatljiv po obliku krokodila, prima 43.361 gledaoca.
9. Dinamo Drezden
Dinamo Drezden, jedan od najuspešnijih klubova Istočne Nemačke, osvojio je osam šampionskih titula i sedam nacionalnih kupova. Poslednju duplu krunu proslavio je u sezoni 1989/1990, a danas nastupa u Drugoj Bundesligi.
Prvi od četiri nemačka kluba na ovom spisku izdvaja se složenom istorijom i snažnim uporištem na istoku zemlje, koji ima malo predstavnika u fudbalskoj eliti. U početku je uživao podršku bezbednosnih struktura, pre nego što su njegovi najbolji igrači premešteni u Berlin. Potom je postao redovan učesnik evropskih takmičenja, u kojima ga je Liverpul eliminisao iz Kupa Uefa 1976. i Kupa evropskih šampiona dve godine kasnije.
Posle ujedinjenja Nemačke, Dinamo se 1991. godine priključio Bundesligi. Ipak, četiri godine kasnije, ispadanje i nagomilani dugovi odveli su ga u treći rang.
Klub za koji je igrao i Matijas Zamer godinama je tražio put nazad kroz regionalne i niže lige. Sada je u drugom rangu, uz podršku navijača koja ostaje jedan od njegovih najvećih aduta.
U gradu sa više od pola miliona stanovnika, Dinamo ima veliku navijačku bazu. Domaće utakmice na stadionu “Rudolf Harbig”, kapaciteta 32.085 mesta, prošle sezone u Drugoj Bundesligi u proseku je pratilo više od 30.000 gledalaca.
8. Kajzerslautern
Kajzerslautern je u sezoni 1997/1998. ostvario podvig koji do danas niko nije ponovio – osvojio je Bundesligu odmah po povratku u najviši rang. Bila je to četvrta i za sada poslednja šampionska titula kluba, koji u svojoj riznici ima i dva Kupa Nemačke.
Tom uspehu prethodilo je iznenađujuće ispadanje 1996. godine, u sezoni u kojoj je Kajzerslautern osvojio nacionalni kup. Samo pet godina ranije bio je prvak Nemačke, a kup je osvajao i 1990. godine.
Nekada redovan učesnik evropskih takmičenja, tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih, Kajzerslautern je gotovo 15 godina van Bundeslige. Četiri sezone proveo je i u trećem rangu, pre nego što se 2022. vratio u drugu ligu.
Skromni rezultati u prvenstvu nisu oslabili podršku navijača. Na stadionu “Fric Valter”, koji prima 49.327 gledalaca, domaće utakmice u proseku prati više od 46.000 ljudi.
Na nekadašnju slavu klub je podsetio 2024. godine, plasmanom u finale Kupa Nemačke. Ipak, do novog trofeja nije stigao – zaustavio ga je Leverkuzen Ćabija Alonsa.
7. Šefild venzdej
Četiri šampionske titule i četiri trofeja u domaćim kupovima svedoče o bogatoj prošlosti Šefild venzdeja. Iako je poslednji put bio prvak Engleske u sezoni 1929/1930, istorija i tradicija daju mu prednost na ovom spisku u odnosu na gradskog rivala Šefild junajted.
Poslednji trofej “sove” su osvojile 1991. godine, kada su u finalu Liga kupa savladale Mančester junajted. Navijači pamte i majstorije Dejvida Hersta, Krisa Vodla i Paola di Kanija, ali je klub već dugo daleko od nekadašnjih uspeha.
Iz najvišeg ranga ispao je 2000. godine, a prošle sezone, uz uvođenje prinudne uprave, usledio je i pad u treću ligu.
Venzdej nastupa u Ligi jedan, ali dom i dalje podseća na prvoligaške dane. “Hilsboro”, sa 39.732 mesta, dvanaesti je najveći klupski stadion u Engleskoj, a navijači veruju da na njemu ponovo mogu da dočekaju povratak u elitu.
6. Herta
Herti mesto među “uspavanim divovima” donosi pre svega veliki potencijal. Obe šampionske titule osvojila je pre osnivanja Bundeslige, poslednju 1931. godine, dok je drugi i za sada poslednji trofej nemačkog Liga kupa podigla 2002.
Berlinska “stara dama” ostavila je trag i u evropskim takmičenjima. Stigla je do polufinala Kupa Uefa, a 1999. godine savladala je Čelsi u Ligi šampiona.
Iako četvrtu uzastopnu sezonu provodi van najvišeg ranga, podrška sa tribina ne jenjava. Na Olimpijskom stadionu, koji prima 74.475 gledalaca, Hertine utakmice redovno prati više od 50.000 navijača. Razmatra se i izgradnja novog stadiona u Olimpijskom parku, sa do 52.000 mesta.
Važan oslonac kluba je i veliki broj talenata iz Berlina i okoline. Ibrahim Maza i Kenet Ajhorn prešli su u Leverkuzen, dok je golman Tjark Ernst karijeru nastavio u Fejenordu.
Herta trenutno igra Drugu Bundesligu, a rezultati i potencijal kluba daju joj osnovu za povratak u nemačku fudbalsku elitu.
5. Bordo
Od šest titula prvaka Francuske do šestog ranga takmičenja – Bordo je doživeo jedan od najtežih padova među nekadašnjim velikanima evropskog fudbala. Poslednju šampionsku titulu osvojio je u sezoni 2008/1009, a uz nju u klupskoj riznici ima i sedam trofeja u domaćim kupovima, poslednji iz sezone 2012/1013.
Pad je počeo ispadanjem iz Lige jedan 2022. godine. Uvođenje prinudne uprave potom je odvelo klub u četvrti rang, da bi ovog leta, zbog finansijskih problema, bio prebačen u regionalnu šestu ligu.
Nadu u novi početak donelo je preuzimanje kluba. Američki investicioni fond “Park Benč” kupio je Bordo za jedan evro, pruživši nekadašnjem šampionu osnovu za oporavak.
Dres Bordoa nosili su Žan Tigana i Zinedin Zidan, a u klubu su stasali i sadašnji francuski reprezentativci Orelijen Čuameni i Žil Kunde. Na slavnije dane podseća i stadion “Atlantik”, kapaciteta 42.115 mesta, koji je desetak godina posle izgradnje ostao bez svog najpoznatijeg domaćina.
Na tom stadionu odigrano je četvrtfinale Evropskog prvenstva 2016. godine, ali Bordo trenutno ne nastupa na njemu. Klub u nižim ligama traži put ka stabilnosti i povratku na fudbalsku scenu kojoj je decenijama pripadao.
4. Nirnberg
Sa devet šampionskih titula i četiri Kupa Nemačke, Nirnberg ima bogatu prošlost, ali već dugo čeka povratak među najbolje. Poslednji put bio je prvak u sezoni 1967/1968, dok je najnoviji trofej osvojio 2007. godine u nacionalnom kupu.
Mesto među uspavanim divovima obezbeđuju mu i stadion “Maks Morlok”, koji prima 50.000 gledalaca, kao i velika navijačka baza u gradu u kojem je vodeći fudbalski klub.
O nekadašnjem ugledu svedoči i nadimak “Der klub”, odnosno “Klub”, koji je stekao zahvaljujući značaju u ranoj istoriji nemačkog fudbala.
Nirnberg je trenutno među vodećim ekipama Druge Bundeslige, a sa klupe ga predvodi Miroslav Kloze, svetski šampion i najbolji strelac u istoriji nemačke reprezentacije.
3. Real Saragosa
Jedan udarac obeležio je istoriju Real Saragose. Najim je u poslednjem minutu produžetaka finala Kupa pobednika kupova 1995. godine, udarcem sa velike udaljenosti, prebacio golmana Arsenala Dejvida Simana i doneo španskom klubu evropski trofej.
Posle tog uspeha usledila su još dva trofeja Kupa kralja, novi evropski nastupi i dolasci igrača poput Pabla Ajmara, Dijega Milita i Davida Vilje. Saragosa je nacionalni kup osvojila ukupno šest puta, poslednji u sezoni 2003/2004, ali tri decenije posle slavnog finala nastupa u trećem rangu španskog fudbala.
U klub u kojem je ponikao vratio se Ander Erera, sa željom da pomogne u povratku nekadašnje slave. Istovremeno, rekonstrukcija “La Romarede” treba da donese stadion sa 43.114 mesta, u sklopu priprema za Svetsko prvenstvo 2030. godine.
2. Sent Etjen
Deset šampionskih titula u 25 sezona učinilo je Sent Etjen simbolom jedne epohe francuskog fudbala. Od prvog trijumfa u sezoni 1956/1957. do poslednjeg 1980/1981, “zeleni” su postavili rekord koji je nedavno nadmašio Pari Sen Žermen.
Slavna generacija stigla je 1976. godine i do finala Kupa evropskih šampiona, gde ju je zaustavio minhenski Bajern. Uz deset šampionskih titula, klub ima i sedam trofeja u domaćim kupovima. Poslednji je osvojio 2013. godine u sada ugašenom Liga kupu, sa Pjerom Emerikom Obamejangom kao jednim od predvodnika ekipe.
Sent Etjen četvrti put u poslednjih pet sezona nastupa u drugom rangu, ali njegova škola i dalje stvara igrače za najveću scenu. Iz nje su potekli Vilijam Saliba i Vesli Fofana, dok će osamnaestogodišnji napadač Džilijan Ngesan u januaru preći u Liverpul.
Dom “zelenih” ostaje stadion “Žofroa Gišar”, poznat kao “Kazan”, koji prima 41.965 gledalaca. Malo je nedostajalo da se ove sezone na njemu ponovo igra prvoligaški fudbal, ali je poraz od Nice u baražu produžio čekanje na povratak u francusku elitu.
1. Sampdorija
Sampdorija je u zlatnom dobu italijanskog fudbala osvojila mesto i u evropskom vrhu. Klub iz Đenove osvojio je jedinu šampionsku titulu 1991. godine, a između 1985. i 1994. podigao je i četiri trofeja Kupa Italije.
Najslavnije dane klub je imao pod vođstvom Vujadina Boškova.
Ulaganja Paola Mantovanija omogućila su stvaranje ekipe koja je stigla do tri evropska finala. Posle poraza od Barselone 1989, Sampdorija je godinu dana kasnije osvojila Kup pobednika kupova.
Generacija Đanluke Vijalija, Roberta Mančinija i Đanluke Paljuke stigla je 1992. godine i do finala Kupa evropskih šampiona na Vembliju. Na putu do trofeja ponovo ju je zaustavila Barselona, ovoga puta posle produžetaka.
Poslednji veliki trofej Sampdorija je osvojila 1994. godine, pod vođstvom Svena Jerana Eriksona. U narednim godinama njen dres nosili su Klarens Sedorf, Huan Sebastijan Veron i Arijel Ortega, ali je 1999. usledilo ispadanje iz Serije A.
Klub se kasnije povremeno vraćao na evropsku scenu, da bi 2023. godine, opterećen ozbiljnim finansijskim problemima, završio na poslednjem mestu Serije A. Potom je malo nedostajalo da padne i u treći rang, a sada nastupa u Seriji B.
Novi vlasnici doneli su navijačima nadu u stabilniju budućnost. Planirana je i temeljna rekonstrukcija arhitektonski prepoznatljivog stadiona “Luiđi Feraris”, koji prima 33.205 gledalaca i koji Sampdorija deli sa gradskim rivalom Đenovom.
Radovi bi trebalo da budu završeni pre Evropskog prvenstva 2032. godine, čiji će domaćin biti Italija.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)