Gost koji uđe u kafić “Brownies & downieS“ često prvo čuje osmeh, pa tek onda pozdrav. Tamo ljude sa Daunovim sindromom ne gledaju kao pomoćno osoblje, već kao tim koji radi ceo posao. Priča se vodi od jednog lokala do nacionalnog lanca, a zatim do Južne Afrike.
Sve je počelo od jednog lokala u Veghelu
Lanac je počeo sa radom 2010. godine u holandskom gradu Veghelu, kada su dva prijatelja, kuvar Teun Horck i učitelj u školi za decu sa posebnim potrebama Thijs Svinkels, poželeli da otvore radna mesta u ugostiteljstvu za osobe sa invaliditetom. Prema pisanju holandskog biznis medija, franšizna formula pokrenuta je dve godine kasnije.
Rast je bio brz. Holandski list NL Times je 2014. izvestio da lanac ima 12 lokala u Brabantu i Limburgu i da bi mogao da se proširi na celu zemlju. Danas je, prema podacima turističke organizacije i Amsterdam, reč o 59 lokala širom Holandije i oko 1.250 zaposlenih. Enciklopedijski izvori navode da je u oktobru 2024. lanac zapošljavao više od 1.000 ljudi sa Daunovim sindromom. Brojevi se razlikuju zavisno od izvora i datuma, ali redosled veličine je isti.
“Cilj mi nije da postanem milioner“
Osnivač Svinkels je. rekao da mu cilj nije bogatstvo, već rad sa tim neobičnim ljudima. Kasnije je otišao i korak dalje. Kako prenosi holandski portal MT Sprout, on je brend prodao ugostiteljskoj kompaniji Albron, ali je ostao na mestu direktora. Objasnio je da je prodaju video kao način da svoju misiju ostvari u većem obimu. Pandemija korone, koja je pogodila ugostiteljstvo, bila je veliki test za lanac. Svinkels očekuje da će lanac narasti do oko 75 lunch-kafića, a zatim da će se širiti i u druge sektore. Naziv lanca zvuči neobično, ali dolazi iz same zajednice. Kako objašnjava osoba koja ga je preuzela u Južnoj Africi, ime su smislili holandski roditelji odrasle dece sa Daunovim sindromom. Pre otvaranja lokala u Južnoj Africi razgovarala je s roditeljima iz udruženja za Daunov sindrom Zapadnog Kejpa, koji nisu imali primedbe na ime.
Lokal u Kejptaunu osnovala je Vendi Šulc, koja je sve više uviđala strah i stigmu u kontaktu s osobama s intelektualnim teškoćama i potražila rešenje. Kafić nudi doručke, sendviče, lake ručkove, burgere i peciva. Kejptaunski lokal je, pored toga što je kafić, i centar za obuku i zapošljavanje ladih sa Daunovim sindromom i drugim teškoćama u učenju.
Lanac je kasnije stigao i do Belgije.
Ne samo priča za lepe vesti
Autori priče često ističu da posao u ovakvom kafiću nije milostinja. Ljudi sa Daunovim sindromom tu dobijaju stvarnu priliku za zaposlenje, a gosti redovno dolaze zbog brauni kolača, palačinki i pite od jabuka, ne zbog sažaljenja. Svinkels je jednom rekao da bi u njegovom idealnom svetu lanac prestao da bude potreban, jer bi svi poslodavci jednako otvorili vrata. To je verovatno najbolja poruka cele priče.
Komentari (0)