Gotovo svaki roditelj se bar jednom našao u neprijatnoj situaciji kada dete tokom igre nije želelo da podeli igračku sa drugim detetom. U takvom trenutku mnogi pokušavaju na različite načine da ubede mališana da ustupi ono sa čim se upravo igra, posebno kada drugo dete pokazuje interesovanje.
Ipak, ono što odraslima deluje kao sasvim jednostavan zahtev, malom detetu može da bude mnogo teže da razume. Koncepti deljenja i pozajmljivanja za malu decu mogu da budu previše složeni, naročito zato što njihova empatija još nije u potpunosti razvijena.
Zbog toga prisiljavanje deteta da nešto da drugom detetu može da ima potpuno drugačiji efekat od onoga koji roditelji žele.
Deljenje nije isto što i zajednička igra
Jedan od važnih principa ranog detinjstva jeste učenje dece da se igraju zajedno.
Roditelji, međutim, često pretpostavljaju da to automatski znači da dete treba da nauči da uvek deli svoje stvari sa drugom decom.
Dečiji psiholog Laura Markham objašnjava da mala deca još ne mogu u potpunosti da razumeju koncepte deljenja i pozajmljivanja.
Ona još nisu razvila empatiju u potpunosti i ne mogu da posmatraju situaciju iz perspektive drugog deteta.
Zato zahtev koji odrasloj osobi deluje potpuno logično, poput “daj mu malo da se igra”, detetu može da bude mnogo složeniji nego što izgleda.
Prisila može da izazove još više izliva besa
Prema mišljenju dr Markham, prisiljavanje deteta da deli ne uči ga društvenim veštinama.
Naprotiv, takvo ponašanje može da poveća učestalost izliva besa.
Kada dete mora da se odrekne igračke zato što je drugo dete želi, ono ne uči nužno kako da se igra sa drugima. Umesto toga, može da usvoji određene poruke koje roditelji zapravo nisu želeli da mu pošalju.
Dr Markham smatra da prisiljavanje deteta da svoje igračke deli sa drugom decom može da ga nauči pogrešnim lekcijama, zbog čega bi roditelji trebalo da izbegavaju takav pristup.
Šta dete može da nauči iz prisilnog deljenja?
Pre svega, dete može da dobije poruku da plačem uvek može da dobije ono što želi.
Ako jedno dete plače zato što želi igračku, a drugo dete je zbog toga primorano da mu je ustupi, mališan može da zaključi da je plakanje način da se dođe do željenog predmeta.
Druga poruka može da bude da uvek treba da da nešto drugom detetu ako ono to zatraži.
To nisu lekcije koje roditelji namerno žele da prenesu svojoj deci. Njihova namera je najčešće da dete nauče lepom ponašanju, druženju i zajedničkoj igri.
Ipak, kada su prisiljena da dele, deca imaju tendenciju da upravo takve poruke usvoje.
Zato situacija u kojoj dete ne želi da ustupi svoju igračku nije nužno samo pitanje neposlušnosti ili sebičnosti. Za malo dete razumevanje tuđih želja, deljenja i pozajmljivanja može da bude složen proces, a način na koji roditelj reaguje može da utiče na lekcije koje će dete iz takve situacije poneti.
Komentari (0)