Rečenica koja poslednjih meseci kruži internetom zvuči surovo,da ljudi na aplikacijama za upoznavanje ne traže savršenog partnera, već osobu čije su mane najlakše podneti. Iako je ovakva formulacija pojednostavljena i emotivno oštra, ozbiljna istraživanja iz oblasti psihologije bliskih odnosa, pokazuju da u njoj ima zrno istine,samo ne one koju bi čovek očekivao.
Zašto “listing” osobina ne radi
Pol Istvik , profesor psihologije na Univerzitetu Kalifornija u Davisu i autor knjige “Bonded by Evolution: The New Science of Love and Connection”, decenijama proučava privlačnost i kompatibilnost u laboratorijskim uslovima. Njegov centralni nalaz protivreči popularnom shvatanju “liste želja”,ideji da ljudi unapred znaju šta žele (npr. “avanturističku”, “duhovitu” ili “ambicioznu” osobu) i da će prepoznati tu osobu čim je sretnu.
Istvik kaže da su dejting aplikacije “uglavnom gubljenje vremena”, upravo zato što oslikavaju kompatibilnost kao osobinu koja se može unapred prepoznati na profilu. Po njegovim rečima, privlačnost pri prvom susretu je “manje-više bacanje kockice”,ono što neko navede kao poželjne osobine retko predviđa hoće li se ta osoba, u stvarnom kontaktu, pokazati kao neko ko pruža podršku i sigurnost.
Kompatibilnost se gradi, ne pronalazi
Ključna teza Istvikovog istraživanja glasi-kompatibilnost nije početna tačka veze, već proces koji dvoje ljudi zajednički grade tokom vremena, kroz ponovljene, često sasvim obične svakodnevne interakcije. To je suprotno od ideje da postoji jedna “prava osoba” koju treba pronaći među stotinama profila.
Ovaj nalaz je u skladu i sa širim uvidima iz nauke o bliskim odnosima,teorija koju je 2011. sumirala psihološkinja Suzan Šreher , a koja razlikuje nekoliko principa “kompatibilnog para”: sličnost, komplementarnost i usklađenost na nivou društveno poželjnih osobina. I ona naglašava da algoritamsko upoznavanje na sajtovima teško može unapred da garantuje ove dublje mehanizme.
Kako aplikacije podstiču lov na “crvene zastavice”
Istvik posebno upozorava na jedan efekat dejting aplikacija,pojednostavljuju proces odbacivanja potencijalnih partnera i time podstiču korisnike da benigno, sasvim obično ponašanje protumače kao ozbiljno upozorenje,takozvanu “crvenu zastavicu” (red flag). Kada se ljudi procenjuju na osnovu brzih utisaka sa ekrana, prema njegovim rečima, to stvara “tržište” onih koji su poželjni i onih koji to nisu, i dodatno otežava prepoznavanje stvarne kompatibilnosti.
Ova zapažanja se poklapaju i sa širom popularnom diskusijom o “crvenim” i “roze” zastavicama u dejtingu ,terminologijom koju koriste i profesionalne provodadžije, upozoravajući na potvrdnu pristrasnost, tendenciju da tragamo za Manama, pre nego što uopšte primetimo dobre osobine.
Šta ostaje nepotvrđeno
Tvrdnja da “prosečna osoba” mesecima svajpuje pre nego što se “skrasi” sa nekim koga smatra podnošljivim, a ne savršenim, nije potkrepljena konkretnim, javno dostupnim podacima dejting aplikacija,reč je o uopštenoj, popularnoj interpretaciji koja kruži društvenim mrežama, a ne o rezultatu recenzirane studije. Ono što jeste potvrđeno jeste da korišćenje aplikacija menja način na koji ljudi procenjuju potencijalne partnere,čineći taj proces bržim, površnijim i sklonijim odbacivanju na osnovu sitnica.
Poenta nauke o vezama
Umesto poruke da ljudi “biraju najmanje zlo”, istraživanja poput Istvikovih nude nešto optimističnije tumačenje,srećni parovi ne pronalaze osobu koja im savršeno odgovara od prvog dana, već pronalaze nekoga ko im se dopada, fokusiraju se na zajedničke tačke i grade usklađenost postepeno — kroz ponovljeno, često sasvim obično zajedničko iskustvo, a ne kroz listu unapred zadatih kriterijuma.
Komentari (0)