Hrvatska književnica, novinarka i kolumnistkinja Vedrana Rudan preminula je danas u 77. godini, nakon duge i teške borbe sa agresivnim karcinomom žučnih kanalića. Vest o njenoj smrti objavljena je na njenoj zvaničnoj Fejsbuk stranici kratkom porukom: „Vedrana je otišla na područje bez signala“, a informaciju su potom potvrdili i izvori bliski književnici.
Njena bolest bila je retka i izuzetno agresivna. Rudan je o njoj govorila javno, bez skrivanja i bez ulepšavanja, baš onako kako je govorila i pisala o svemu drugom. U martu 2025. otkrila je da je nakon operacije, koja je u početku prošla dobro i nakon koje nisu pronađene metastaze, na narednoj kontroli utvrđeno da se bolest proširila. Govorila je o metastazama, lečenju i smrti otvoreno, često i sa crnim humorom koji je bio njen prepoznatljivi način komunikacije.
Od Opatije do Rijeke – detinjstvo koje je oblikovalo njen glas
Vedrana Rudan rođena je 29. oktobra 1949. godine u Opatiji, a odrasla je u Mošćeničkoj Dragi. Završila je Pedagošku akademiju u Rijeci, gde je studirala hrvatski i nemački jezik. Pre nego što je postala jedno od najprepoznatljivijih imena regionalne književnosti, radila je različite poslove – bila je učiteljica, turistički vodič, prevoditelj, trgovkinja nekretninama, urednica na radiju i novinarka.
Njeno detinjstvo bilo je obeleženo siromaštvom, iskustvom koje je kasnije često prepoznavala kao jedan od razloga zbog kojih je razvila tako oštar pogled na društvene nepravde. Pisanje joj je bilo važno još od najranijih dana, a upravo će reč kasnije postati njeno najjače oružje.
Novinarka koja je zbog svojih stavova često plaćala cenu
Rudan je novinarsku karijeru gradila u različitim medijima, a radila je i kao urednica na Hrvatskom radiju. Pisala je za Feral Tribune, Nacional i druge hrvatske medije, dok je njene kolumne publika prepoznavala po direktnosti, ironiji i odsustvu straha da se suprotstavi autoritetima.
Njeni tekstovi često su bili na granici između novinarstva, satire i ličnog komentara. Kritikovale su se političke elite, društveno licemerje, nacionalizam, institucije, odnosi među polovima, porodica, crkva, ratne traume i sve ono što je, po njenom mišljenju, društvo pokušavalo da gurne pod tepih.
Zbog svojih stavova više puta je dolazila u sukob sa urednicima i poslodavcima, a otkazi i kontroverze pratili su njen profesionalni put. Upravo je taj beskompromisni odnos prema javnosti postao jedan od zaštitnih znakova njenog rada.
“Uho, grlo, nož” – književni proboj
Iako je godinama pisala novinarske tekstove i kolumne, šira književna publika upoznala ju je 2002. godine, kada je objavila roman “Uho, grlo, nož”.
Roman je postao zapažen upravo zbog glasa koji će kasnije postati sinonim za Rudan – sirovog, direktnog, duhovitog i provokativnog. Delo je prevedeno na više jezika i dramatizovano za pozorište, a predstave nastale prema njenim knjigama igrane su u Rijeci, Zagrebu, Beogradu, Varšavi, Londonu, Budimpešti i drugim gradovima.
Nakon prvog romana usledile su brojne knjige, a neke od njih su: “Ljubav na posljednji pogled”,”Ja nevjernica”, “Crnci u Firenci”, “Dabogda te majka rodila”, i mnoge druge.
Na svojoj zvaničnoj stranici navodi da je objavila ukupno 17 knjiga, koje su prevođene na engleski, mađarski, slovenački, poljski, francuski, italijanski, ruski i makedonski jezik.
Bez ulepšavanja o životu, ženama, politici i smrti
Rudan nikada nije pripadala piscima koji su pokušavali da se dopadnu svima. Naprotiv – njena književnost i kolumne često su izazivali burne reakcije.
Pisala je o ženama i muškarcima, nasilju, starenju, smrti, politici, ratu, društvenim razlikama i svakodnevnom životu, a njen jezik bio je namerno grub, direktan i često vulgaran. Upravo zbog toga imala je i veliki broj kritičara, ali i vernu publiku koja je u njenim tekstovima prepoznavala ono što drugi nisu imali hrabrosti da izgovore.
Njen blog “Kako umrijeti bez stresa” godinama je bio jedno od mesta na kojem je Rudan direktno komunicirala sa čitaocima. Kasnije je svoje tekstove nastavila da objavljuje na sajtu rudan.info. I nakon što joj je dijagnostikovan rak, nije prestala da piše. Naprotiv, bolest, bolnica, smrt i strah postali su nove teme o kojima je govorila otvoreno.
Zdravstveni problemi i borba koju je delila sa javnošću
Pre nego što je javnost saznala za njenu borbu sa rakom, Rudan je govorila i o ozbiljnim problemima sa vidom. Nakon što je preležala koronavirus, objavila je da je postala “poluslepa” i opisala kako više nije mogla normalno da čita knjige, gleda televiziju ili koristi telefon. Navela je da lekari tada nisu imali objašnjenje kada i da li će joj se vid vratiti.
U maju 2024. godine objavila je da boluje od retkog raka žučnih kanalića. O svojoj dijagnozi govorila je na način koji je bio potpuno u skladu sa njenim karakterom – direktno, bez patetike i bez skrivanja straha.
Godinu dana kasnije, govorila je da je bolest metastazirala i da se njeno zdravstveno stanje pogoršalo. I tada je nastavila da piše, beležeći sopstveno iskustvo bolesti i bolničkih dana.
Žena koja je do poslednjeg dana ostala verna sebi
Vedrana Rudan iza sebe je ostavila književni i novinarski opus koji se teško može odvojiti od njenog karaktera. Nije pokušavala da bude neutralna, nije ublažavala reči i nije bežala od tema koje su drugima bile neprijatne.
Za jedne je bila kontroverzna, za druge hrabra, za treće provokativna – ali je gotovo nemoguće bilo ostati ravnodušan prema njenom pisanju.
Rudan je tokom više od dve decenije književnog rada izgradila prepoznatljiv glas koji je prevazilazio granice Hrvatske. Njene knjige čitale su se širom regiona, njene kolumne izazivale su polemike, a njene rečenice često su nastavile život i onda kada bi tekst već bio objavljen.
Danas je, u 77. godini, taj glas utihnuo.
Ali žena koja je decenijama pisala bez straha ostavila je iza sebe ono što joj je bilo najvažnije – reči.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)