Na poslednji julski dan, Srpska pravoslavna crkva obeležava uspomenu na Svetog mučenika Emilijana, čoveka čije ime možda nije među najpoznatijim svecima u našem narodu, ali čija priča nosi jednu od najsnažnijih poruka ranog hrišćanstva.
Njegov život nije obeležilo bogatstvo, velika vojska niti visoki položaj. U istoriju je ušao zbog jedne odluke koju je mogao da izbegne. Mogao je da ćuti i spase sopstveni život. Mogao je da dozvoli da drugi odgovara umesto njega. Umesto toga, izašao je pred sudiju, priznao ono što je učinio i prihvatio stradanje ne želeći da nevin čovek bude kažnjen zbog njegovog dela. Upravo zbog takve hrabrosti Crkva ga i danas poštuje kao svetog mučenika.
Mladić koji je izabrao istinu umesto sopstvenog života
Njegovo stradanje dogodilo se u četvrtom veku, u vreme kada je hrišćanstvo još bilo progonjeno u mnogim delovima Rimskog carstva. Car Julijan Odstupnik pokušavao je da obnovi paganstvo i na sve načine oslabi novu veru koja se sve brže širila među narodom. U takvom vremenu javno ispovedati Hrista značilo je izložiti sebe opasnosti, zatvoru, mučenju, pa i smrti.
Sveti Emilijan živeo je u gradu Dorostolu, na obali Dunava, na području današnje Bugarske. Bio je mlad, skroman i duboko privržen hrišćanskoj veri. Kada su vlasti naredile da svi građani prinose žrtve paganskim idolima, Emilijan nije mogao da prihvati ono što je smatrao izdajom Boga u kojeg je verovao. Predanje kaže da je ušao u mnogobožački hram i porušio idole, pokazujući da se ne plaši ni pretnji ni kazne.
Kada su gradske vlasti videle šta se dogodilo, počela je potraga za krivcem. Kako često biva u vremenima progona, najlakše je bilo optužiti nekoga ko nije imao moć da se odbrani. Jedan nedužan čovek već je bio uhapšen i čekala ga je kazna za delo koje nije počinio. Emilijan je tada učinio ono što ga je zauvek izdvojilo među hrišćanskim mučenicima. Izašao je pred sudiju i rekao da je upravo on srušio idole i da niko drugi ne sme da strada zbog njega.
Njegovo priznanje nije donelo milost. Naprotiv, usledila su surova mučenja. Tukli su ga, vređali i pokušavali da ga nateraju da se odrekne Hrista. Žitije beleži da je sve podnosio mirno, bez mržnje prema svojim mučiteljima. Na kraju je osuđen na smrt spaljivanjem. Predanje kaže da je oganj postao mesto njegovog zemaljskog kraja, ali i početak večnog života kojem se nadao. Zbog toga ga Crkva slavi kao svetog mučenika koji je ostao veran svojoj veri do poslednjeg daha.
U vremenu u kojem se uspeh često meri položajem, novcem ili slavom, priča Svetog Emilijana podseća da postoje vrednosti koje ne mogu da se kupe niti da se izgube. Njegova najveća pobeda nije bila u tome što je pobedio svoje neprijatelje, već što nije dozvolio da ga strah natera da izda sopstvenu savest. Upravo zbog toga njegovo ime vekovima opstaje u crkvenom kalendaru, dok su imena njegovih progonitelja odavno ostala samo deo istorijskih zapisa.
Šta se radi na praznik Svetog mučenika Emilijana
Za razliku od velikih narodnih praznika kao što su Ognjena Marija, Sveti Ilija ili Preobraženje, praznik Svetog Emilijana nije praćen velikim brojem narodnih običaja. Etnolozi ističu da se njegovo poštovanje pre svega čuva kroz crkvenu tradiciju, a ne kroz mnoštvo narodnih verovanja koja su se razvila oko pojedinih svetitelja.
Zato se vernicima preporučuje da ovaj dan provedu u miru, da prisustvuju Svetoj liturgiji ukoliko su u mogućnosti, zapale sveću za zdravlje svojih najbližih i pomole se svetitelju za snagu da istraju u iskušenjima. U mnogim porodicama običaj je da se izbegavaju svađe, teške reči i sukobi, jer se smatra da svaki praznik treba dočekati i ispratiti u miru.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)