Kada dete doživi tantrum,snažan emotivni ispad, praćen plačem, vikanjem, bacanjem stvari ili odbijanjem saradnje,većina roditelja reaguje na isti način. Pokušavaju da objasne šta nije u redu, da navedu dete da se smiri, pregovaraju, postavljaju pitanja ili iznova ponavljaju pravila. Iako su takve reakcije potpuno razumljive i dolaze iz želje da se problem reši što pre, stručnjaci upozoravaju da upravo tada mogu imati suprotan efekat.
Savremena istraživanja iz oblasti neuronauke i razvojne psihologije pokazuju da roditelji često ne pogoršavaju tantrume zato što nisu dovoljno strpljivi, već zato što pokušavaju da nauče dete nečemu u trenutku kada njegov mozak privremeno nije sposoban da uči.
Šta se zapravo dešava u dečjem mozgu?
Tokom snažnog emotivnog ispada, aktiviraju se primitivniji delovi mozga zaduženi za preživljavanje i reakcije na stres. Organizam tada ulazi u stanje “bori se, beži ili se zamrzni“, što dovodi do povećanog lučenja hormona stresa poput adrenalina i kortizola.
Istovremeno, prefrontalni korteks,deo mozga odgovoran za logično razmišljanje, planiranje, kontrolu impulsa i donošenje odluka,privremeno gubi sposobnost da efikasno funkcioniše. Upravo zbog toga dete u tom trenutku ne može da razume duga objašnjenja, da sagleda posledice svog ponašanja ili da racionalno razgovara o problemu.
Drugim rečima, kada je dete preplavljeno emocijama, ono ne odbija da sluša zato što je neposlušno. Njegov mozak jednostavno nema kapacitet da obradi informacije koje mu se šalju.
Zašto objašnjavanje često ne pomaže?
Roditelji često misle da će dete prestati da plače ako mu još jednom objasne zašto nešto ne može da dobije ili zašto određeno ponašanje nije prihvatljivo. Međutim, stručnjaci ističu da dodatne reči u trenutku emocionalne krize mogu predstavljati još jedan stimulans koji nervni sistem mora da obradi.
Što više roditelj govori, pregovara ili postavlja pitanja, dete može postati još preopterećenije. To ne znači da su roditeljske poruke pogrešne, već da dolaze u pogrešnom trenutku.
Zbog toga se često dešava da se tantrum produži upravo onda kada odrasli pokušavaju da ga zaustave dugim razgovorima. Dete tada ne čuje sadržaj poruke, već samo oseća dodatni pritisak dok se bori sa snažnim emocijama.
Šta stručnjaci preporučuju?
Umesto dugih objašnjenja, psiholozi savetuju jednostavan pristup:
ostati smiren koliko god je moguće,
postaviti jasnu i kratku granicu,
pružiti osećaj sigurnosti,
sačekati da se emocije smire.
Na primer, umesto višeminutnog objašnjavanja zašto dete ne može da dobije još jednu igračku, roditelj može kratko reći: „Znam da si ljut. Danas ne kupujemo igračku.“ Nakon toga najvažnije je ostati dosledan i pružiti detetu vreme da obradi emocije.
Takav pristup pomaže detetu da kroz iskustvo nauči kako da reguliše svoja osećanja, umesto da se dodatno izgubi u njima.
Smiren roditelj pomaže detetu da se smiri
Stručnjaci posebno naglašavaju da su emocije zarazne. Kada roditelj povisi ton, pokazuje nervozu ili frustraciju, dete često postaje još uznemirenije. Nasuprot tome, smiren glas, blag izraz lica i kontrolisano ponašanje šalju detetovom nervnom sistemu signal da je bezbedno.
Ovaj proces poznat je kao koregulacija – sposobnost deteta da uz pomoć smirene odrasle osobe postepeno vrati kontrolu nad svojim emocijama. Kod male dece ta veština još nije dovoljno razvijena, zbog čega im je podrška roditelja neophodna.
Upravo zato stručnjaci često ističu da je tokom tantruma najvažnije ono što roditelj radi, a ne ono što govori.
To nije popustljivost, već nauka
Mnogi roditelji strahuju da će pokazivanje razumevanja tokom tantruma naučiti dete da takvim ponašanjem dobija šta želi. Međutim, psiholozi naglašavaju da smiren pristup nema veze sa popuštanjem.
Granice i pravila ostaju ista. Razlika je samo u tome što roditelj ne pokušava da drži lekciju dok je dete u stanju emocionalne krize. Razgovor o ponašanju, posledicama i pravilima ostavlja se za trenutak kada se dete smiri i ponovo postane sposobno da razmišlja.
Tada mozak može da uči, usvaja nove informacije i razvija veštine samokontrole.
Najteži zadatak za roditelje
Iako zvuči jednostavno, stručnjaci ističu da je najteži deo procesa zapravo kontrola sopstvenih emocija. Kada dete vrišti usred prodavnice, baca igračke po kući ili odbija saradnju, prirodno je da roditelj oseti bes, nemoć ili frustraciju.
Zbog toga se sve više govori o tome da uspešno roditeljstvo ne podrazumeva samo regulaciju dečjih emocija, već i sposobnost odraslih da upravljaju sopstvenim reakcijama.
Kako pokazuju brojna istraživanja, dete ne može da se smiri uz uznemirenog odraslog.
Prvi korak ka smirenom detetu često je smiren roditelj.
Komentari (0)