“Bilo je to gore nego da sam popio otrov”, tvrdio je prvi iranski vrhovni lider, ajatolah Ruholah Homeini pošto je, posle silnih odbijanja, 1988. godine prihvatio prekid vatre sa Irakom. Za godinu dana odlaganja, oko iračkog poluostrva Fav koje su Iranci zauzeli i potom izgubili, izginulo je najmanje 12.000 Iranaca, a Teheran je ispustio i diplomatsku prednost koju je, pred početak pregovora, teškom mukom izborio. Senke tadašnjih rđavih procena, nekoliko decenija kasnije, prate iranske diplomate u pregovorima o miru sa Sjedinjenim Državama i Izraelom.
Početkom 1986. godine, sudbina rata, bar kako se činilo, ležala je čvrsto u rukama iranskih lidera, na čijem se čelu u to vreme nalazio ajatolah Ruholah Homeini. Iranske trupe su u žestokim kontraofanzivama povratile teritorije koje su Iračani prethodno zauzeli i osvojili poluostrvo Fav i jedinu iračku luku sa direktnim izlazom na Persijski zaliv.
Iran, na koji je veći deo sveta posle Islamske revolucije 1979. godine gledao sa ozbiljnom dozom podozrenja, prvi put je imao diplomatsku prednost i očiglednu inicijativu na bojnom polju. Ujedinjene nacije su 1897. godine pozvale dve strane na prekid vatre, što su vlasti u Teheranu uporno odbijale, tražeći da međunarodna zajednica smeni tadašnjeg iračkog lidera Sadama Huseina.
Iran je poluostrvo Fav kontrolisao punih 28 meseci, ali nije uspeo da napredak na bojnom polju pretoču u bilo kakav diplomatski uspeh, što je u godinama koje su sledile, žestoko progonilo lidere vlasti u Teheranu.
Hiljade grobova na putu za El Fav
Tokom više od dve godine borbi za ovo poluostrvo, poginulo je više od 12.000 Iranaca, pre nego što su snage ajatolaha Homeinija, pod pritiskom iračkih snaga, bile prisiljene na povlačenje, dok je Teheran, brže-bolje, prihvatio prekid vatre.
“Bilo je to gore nego da sam popio otrov”, govorio je kasnije Homeini.
Ovaj diplomatski previd, danas, u velikoj meri opterećuje stavove iranskih pregovarača, koji strahuju da bi, ukoliko ispuste prednost političkog prestiža proisteklog iz otpora napadima Izraela i SAD, mogli napraviti propuste slične onima od pre bezmalo četiri decenije.
Ključ iranskog opreza leži u činjenici da bi se prednost, postignuta u asimetričnom sukobu protiv SAD i Izraela, mogla istopiti pod pritiskom trajnog sukoba i vojnih, diplomatskih i ekonomskih problema koji bi nastali produženjem sukoba.
Oprez iranske diplomatije
Čini se, smatraju diplomate sa Bliskog istoka, da Iran ne želi da ponovi dileme koje je imao u vreme bitke za Fav, te da će radije pokušati da iskoristi stratešku inicijativu prednosti nego da se pregovora prihvati u trenutku kada ta prednost bude istrošena.
Sličnosti između rata sa Irakom i sukoba sa SAD i Izraelom, suštinski, svode se na činjenicu da su Iranci u oba slučaja imali kontrolu nad tačkama strateški važnim za protivničku stranu – osamdesetih su kontrolisali jedini izlaz Bagdada na Persijski zaliv, dok su danas u mogućnosti da potpuno zatvore jedan od ključnih pomorskih puteva u trgovini energentima – Ormuski tesnac.
Strah od ponavljanja istorije, smatraju diplomate, sprečio je Teheran da žešće reaguje kada su Izraelci, uprkos primirju, nastavili da bombarduju jug Libana. Iranski mediji su, nedugo zatim, objavili da su predstavnici Irana napustili pregovore, ali je potpredsednik SAD Džej Di Vens, dan kasnije, ocenio da je postignut zavidan napredak.
Njegove reči je, ubrzo, ponovio i šef iranske diplomatije Abas Arakči.
Ustupci i kontrausluge
Za takav napredak obe strane su “nagrađene” ustupcima protivnika, pa je Iran ponovio da nikada nije imao nameru da nuklearni program usmerava u pravcu proizvodnje nuklearnog naoružanja, dok su Amerikanci obznanili da će “olabaviti” sankcije na izvoz iranske nafte.
Nerazjašnjeno je ostalo da li će, ubuduće, iranski nuklearni program ostati pod kontrolom Međunarodne agencije za atomsku energiju, kao i šta će se desiti sa oko 460 kilograma obogaćenog uranijuma, što je bio i jedan od glavnih razloga zbog kojih je Amerika napala Iran.
Iran će, svakako, insistirati na “odmrzavanju” oko 100 milijardi dolara, koje su tokom bezbrojnih paketa međunarodnih sankcija, još od početka Islamske revolucije 1979. godine, zarobljene u bankama širom sveta.
Taj novac, smatraju zalivske diplomate, od ogromnog je značaja za iranske vlasti, jer bi njime mogli pokriti praznine koje su, krajem prošle godine, eksplodirale u ekonomsku krizu i rezultirale talasom protesta trgovaca i studenata.
Uspeh iranske diplomatije, istovremeno, predstavljaće i pokazatelj odnosa snaga unutar te države, odnosno da li će, tokom pregovaračkog procesa, odlučujuću snagu imati glas tvrde struje i Revolucionarne garde, ili umerenijih reformista predsednika Masuda Pezeškijana.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)