Indija je pre nekoliko meseci vladi Donalda Trampa obećala ulaganje od čak 500 milijardi dolara i to unutar samo pet godina. Nedavnom posetom državnog sekretara Marka Rubija Nju Delhiju taj dogovor je zapečaćen. Ekonomisti u jednoj od dve najmnogoljudnije zemlje sveta čude se kako je moguće da zemlja poput Indije, kojoj su samoj potrebne ogromne investicije, može sebi da priušti da uloži po 100 milijardi godišnje u američku privredu.
U Indiji počinje kišna sezona koju, osim padavina, karakterišu strašna sparina i mešanje vlage i velikog aerosolnog zagađenja.
No, razgovore o teškom vremenu, čini se, ovih dana povremeno u drugi plan potiskuju rasprave o tome šta je i zašto Indija obećala SAD tokom nedavne posete američkog državnog sekretara Marka Rubija Nju Delhiju.
Jer, u medijskim studijima i stupcima u Indiji i dalje odjekuju reči američkog ministra, koji je uprkos tom svom zvanju mesecima sedeo na rezervnoj klupi prepuštajući svoje obaveze u odnosu na inostranstvo šatl diplomatama Stivu Vitkofu i Džeredu Kušneru, da bi se onda krajem maja iznenada pojavio u Nju Delhiju i na društvenim mrežama napisao da se Indija “obavezala da u narednih pet godina kupi američku robu u iznosu od 500 milijardi dolara, s fokusom na energente, tehnologiju i poljoprivredu.”
Takođe, nakon kratkog susreta predsednika Donalda Trampa i premijera Narendre Modija u Evijanu prošle nedelje na marginama sastanka G7, u Indiju bi trebalo da ponovo stignu američki pregovarači da bi utanačili (kontroverzni) trgovački sporazum između dve zemlje.
Verbalna bomba
Reči Marka Rubija odjeknule su kao bomba, jer Indijci sebe i svoju zemlju ne vide kao dovoljno moćnu da svake godine potroši čitavih sto milijardi dolara samo na američku robu.
Takođe, energenti i poljoprivredni proizvodi su neuralgične tačke za Indiju, u kojoj čak oko 900 miliona stanovnika živi na selu – oni zbog rasta cena prouzrokovanog korišćenjem skupljih američkih energenata ili zbog konkurencije krupnih američkih poljoprivrednih dobara i super marketa vrlo lako mogu da bankrotiraju i zapadnu u glad.
Rubio nije dao dalje detalje u vezi sa tim na koje konkretno artikle i usluge će se ta kupovina odnositi.
A indijski premijer Narendra Modi je nakon razgovora sa američkim državnim sekretarom samo dao kratku, relativno škrtu objavu, u kojoj je koristeći uobičajene diplomatske fraze izrazio zadovoljstvo povodom razgovora i rekao da se sadržaj sastanka odnosio na međusobno strateško partnerstvo i političke i bezbednosne teme u regionu i svetu.
Prokletstvo strateškog globalnog partnerstva
Sve je zapravo počelo još polovinom februara 2025. kada su predsednik Donald Tramp i premijer Narendra Modi u Nju Delhiju objavili svoju predanost širenju bilateralne ekonomske saradnje i, u sklopu svog “sveobuhvatnog globalnog partnerstva”, najavili početak rada na “Misiji 500”, kako su je nazvali – na podizanju svoje međusobne trgovinske razmene sa oko 130 na 500 milijardi dolara godišnje do 2030. godine.
Mediji su bili obavešteni o investicijama indijskih preduzeća od 7,35 milijardi dolara u proizvodnju čelika, aluminijuma, lekova i električnih baterija u više američkih država.
Indija je najavljivala nabavku američkih civilnih aviona kompanije “Boing”, vojnih transportnih letelica “C-130”, borbenih helikoptera “apač”, transportnih “činuk”, itd.
Međutim vrlo brzo, u aprilu iste godine, Trampova vlada je udarila na Indiju tzv. “recipročnim carinama” od 25 odsto.
Potom, nakon nekoliko neuspelih runda razgovora koje su za cilj imale da iznude smanjenje trgovinskog suficita Indije u zamenu za ublažavanje carina, nestrpljiva vlada u Vašingtonu je na postojeće tarife u avgustu dodala još 25 odsto, kao kaznu za to što bivša britanska kolonija dobavlja naftu iz Rusije.
Međutim, nakon nastavka pregovora, početkom februara ove godine došlo je do preokreta.
Po izveštavanju indijskih medija, u telefonskom razgovoru predsednik Tramp je saopštio svom sagovorniku premijeru Modiju da će visoke carine od 50 odsto koje je ranije bio uveo na više indijskih privrednih grana (izuzeti su bili lekovi i elektronika) smanjiti na 18 odsto, ali da za to očekuje ustupke, od kojih je glavni odustajanje Indije od kupovine ruskog crnog zlata, na šta je indijski lider pristao.
Carinska pogodba
I mada je u međuvremenu Trampove “recipročne carine” oborio Vrhovni sud u SAD, indijska vlada je pristala i da umanji carine na američki alkohol (viski), motocikle, metale, proizvode iz oblasti interneta i komunikacija i pojedine poljoprivredne artikle.
No, što je još bitnije za temu ovog članka, indijska vlada je tada iznela “nameru” da udovolji želji predsednika Trampa koji je od nje tražio da udvostruči nabavku američke robe. Kao artikle koje bi Indija mogla da kupi u većoj meri nego ranije u zajedničkom saopštenju su bili navedeni nafta, gas i ugalj.
Čuvši tu vest, indijski ekonomisti su u februaru komentarisali da je reč prosto o aspiraciji, da njihova država nema toliko novca i da bi udovoljiti Trampu zahtevalo prevelike zakonske i ekonomske perturbacije, koje bi znatno poskupele život običnih indijskih građana i bile teško izvodive.
Sada je, međutim, iz reči Marka Rubija poznato da ne samo što dobar deo budućeg rasta bilateralne robne razmene predviđenog strateškim partnerstvom treba da padne na indijska pleća (jer Vašington očekuje od te države potkontinenta da svake od narednih pet godina na oltar dobrih odnosa sa “najprivlačnijom zemljom sveta”, kako Donald Tramp voli da laska svojoj državi, treba da prinese po sto milijardi), već se i zna da se indijska država obavezala da podnese taj teret.
Barat u problemu
To je za Indiju, čiji je domaći naziv “Barat”, problematično iz više razloga, tvrde tamošnji ekonomisti.
Najpre, Indiji su za sopstveni razvoj potrebne krupne investicije, nove fabrike i radna mesta.
Ona ima ogromnu populaciju od oko 1,4 milijarde ljudi, još uvek je pretežno seljačka zemlja sa lošom saobraćajnom i energetskom infrastrukturom, te ne može sebi da dozvoli da teško zarađeni novac uliva u inostranstvo, pogotovo ne tempom koji traži Trampova vlada.
Za Indiju je vrlo štetno, ako ne i pogubno, da na ovom stepenu razvoja, kada mora da ubrzano generiše posao za domaće radnike, velikim, nerezonskim kupovinama praktično prioritizuje zapošljavanje radne snage u inostranstvu, pogotovo u bogatoj državi kakva je SAD.
Drugo, američki energenti skuplji su od drugih, naročito ruskih, i dovešće do poskupljenja koja će mnoge porodice iz ruralnih krajeva gurnuti dublje u siromaštvo i moguće da će prouzrokovati masovne proteste širom zemlje.
Takođe, moguće je da će pojedini američki poljoprivredni proizvodi, koji se proizvode na velikim površinama savremenim tehnologijama, što ih čini vrlo kompetitivnim, istisnuti s tržišta mnoge male farmere u Indiji, koji po pravilu imaju vrli skroman višak, od kojeg žive prodajući ga na lokalnim pijacama.
I ovo bi moglo biti uzrok velikog nezadovoljstva i doprineti nestabilnosti u zemlji.
Da li je Indija matirana
U Indiji, pa i u drugim zemljama BRIKS-a, zato se pitaju zašto je Nju Delhi odstupio od svoje decenijske politike nezavisnosti i prihvatio sporazum koji je po njega nepovoljan, te se, po nekima, može smatrati i poniženjem, jer je Indija, čini se, ustuknula pred američkim ucenama i pretnjama.
Mada se sam Rubio u pomenutoj objavi na društvenoj mreži Iks nije dotakao konkretnih robnih artikala, razumno je pretpostaviti da je reč o onim istim koji su bili uneti u zajedničko saopštenje u februaru – o nafti, gasu i uglju, pogotovo što je i on sam kratko pomenuo kategoriju energenata.
Kada se dalje uzme u obzir i tajming njegove posete (24. maj, u jeku rata u Persijskom zalivu), postaje jasno i zašto je Indija popustila (ako je istina da se ona formalno obavezala na krupne kupovine američke robe u narednih pet godina, kako to on tvrdi).
Naime, Ormuski moreuz je bio nekoliko meseci (gotovo) neprohodan, što je Indiju, koja nema velike državne rezerve nafte, dovelo u pat -poziciju zbog toga što je upravo pod pritiskom Vašingtona prethodno počela da osetno redukuje količinu crnog zlata koju je uvozila iz Rusije i da se ponovo (većim delom) oslanja na zalivske energente.
Takođe, njenim investicijama u iransku luku Čabahar i železnicu, preduzetim radi probijanja saobraćajnog koridora na sever do Rusije i centralnozijskih republika, pretilo je fizičko uništenje od američkog bombardovanja.
Dakle, čini se da je Vašington pretio Nju Delhiju ne samo sankcijama i visokim carinama, već ga i doveo pred svršen čin sirovom silom, odnosno, izazivanjem vojnopolitičke krize u zemljama proizvođačima nafte i razaranjem iranske infrastrukture.
Valja s pažnjom pratiti dalje poteze vlade u Nju Delhiju – od njih će zavisiti dobrobit tamošnjeg naroda i njen sopstveni opstanak a, moguće, i dinamika unutar organizacije BRIKS.
Da li je Indija ponižena
Zato se može smatrati da je Indija popustila pred kombinacijom ekonomskog ucenjivanja i vojne sile. Reč je liberalnom hipokrizijom o ljudskim pravima i demokratiji neprikrivenom “poštenom” siledžijskom pristupu novog američkog vrha kojem, čini se, Modijeva vlada nije dorasla.
Ona se u prošlosti snažno opirala kritikama koje su dolazile iz Evropske unije, ali, izgleda, nema rešenje za grubu igru vlade predsednika Trampa, kojeg je premijer Modi, i sam desničar, sve do prošlogodišnjih nesuglasica u vezi sa carinama i verodostojnosti Trampove tvrdnje da je lično okončao kratki indijsko-pakistanski oružani sukob, smatrao za bliskog prijatelja i kolegu.
U tom odstupanju mnoge iskusne indijske diplomate, koje se oglašavaju na Jutjubu i drugim portalima, vide gubitak suvereniteta i poniženje za svoju zemlju, pogotovo kada se ima na umu da je vlada u Nju Delhiju, pre ovog najnovijeg ustupka, u februaru obećala SAD da će odustati od uvoza ruske nafte, čime se ogrešila o višedecenijskog vernog vojnopolitičkog saveznika i prijatelja.
Strani analitičari, pak, u ekonomskoj kapitulaciji Modijeve vlade vide ozbiljan izazov za grupu BRIKS, odnosno, korak u smeru njenog razgrađivanja.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)