Iza Trampovog ludila krije se nečiji plan? Uništenje globalne ekonomije možda je bio cilj od početka

Danas se navršavaju tačno tri nedelje od početka rata SAD i Izraela protiv Irana.

Godine 2003. toliko je vremena bilo potrebno Amerikancima da poraze iračku vojsku i zauzmu Bagdad. Sada, međutim, za SAD stvari ne idu ni izdaleka tako brzim pobedničkim maršem.

Već je jasno da su u početku računali na ponavljanje iskustva sa Venecuelom, kada je hapšenje Nikolasa Madura dovelo do naglog preokreta politike te zemlje u smeru koji je Vašington odredio. Na isti način su, čini se, nameravali da postupe i u Teheranu – ubiju iransko rukovodstvo, nakon čega bi njihovi naslednici sklopili “dogovor” sa Amerikancima, piše u svojoj analizi ukrajinski portal Strana.

Ali to nije uspelo. Rat traje već tri nedelje, a Iran, uprkos pobedničkim izveštajima Amerikanaca i Izraelaca, za sada ne ostaje bez raketa ni dronova. Prema nekim procenama, Iranci čak povećavaju intenzitet napada, uključujući i one na naftno-gasne objekte u zalivskim zemljama. Zbog toga, kao i zbog blokade Ormuskog moreuza, cene nafte naglo su porasle. Sam Iran pritom mirno prodaje svoju naftu, povećavajući prihode zahvaljujući višim izvoznim cenama, a uz to naplaćuje i prolaz brodova kroz moreuz.

Simbol nemoći SAD u ovoj situaciji postale su namere da se ukinu sankcije na iransku naftu kako bi se oborile cene na svetskom tržištu – što bi, paradoksalno, dovelo do još značajnijeg jačanja vojnoekonosmkih pozicija Irana.

Povremeno se raspravlja o kopnenoj operaciji SAD i Izraela protiv Teherana. Međutim, kopnenih snaga SAD u regionu praktično nema, što je suštinska razlika u odnosu na situaciju iz 1991. i 2003. godine. Čak je i flota povučena na znatnu udaljenost od obale kako bi se smanjili gubici.

Mediji pišu o 5.000 marinaca koji plove prema Bliskom istoku. Smatra se da bi mogli pokušati da zauzmu ostrvo Harg, kroz koje prolazi 90 odsto celokupnog iranskog naftnog izvoza. Međutim, to neće biti nimalo lako. Uz to, u sadašnjim okolnostima nije ni izvesno da bi Iran posle toga pristao na ikakve ustupke. Svakako bi žrtve postali naftno-gasni objekti svih zemalja regiona, nakon čega bi cene nafte otišle u orbitu – a toga se, sudeći po reakcijama Vašingtona, tamo ipak pribojavaju. Ni samo zauzimanje Harga ne bi odblokirao Ormuski moreuz.

Da bi se Iran porazio kopnenim snagama, potrebne su stotine hiljada ili čak milioni vojnika, koje Amerika trenutno nema na raspolaganju.

Ima dva izbora – oba su veoma teška

U takvoj situaciji SAD biraju između dva puta, od kojih su oba krajnje teška.

Prvi je da odmah okončaju rat, proglasivši svoju “pobedu”, što nekim Trampovim savetnicima predlažu. I jutrošnje njegove izjave o mogućem “sužavanju operacije jer su gotovo svi ciljevi dostignuti” nagoveštavaju takav scenario.

Ali u praksi bi to značilo konstatovanje apsolutne pobede Irana, budući da je upravo on tokom ovog rata uspostavio kontrolu nad Ormuskim moreuzom, a Amerikanci to nisu uspeli da spreče. Čak i ako Tramp sada završi rat proglasivši „pobedu”, to ne znači da će Iran odblokirati moreuz – on će zadržati kontrolu nad njim.

Kada Tramp kaže da SAD moreuz ne zanima jer ga ne koriste, a da se njegovim odblokavanjem treba baviti neke “druge zemlje” koje kroz njega primaju naftu – to zapravo znači da tim „drugim zemljama” savetuje da idu da pregovaraju sa Teheranom o uslovima otvaranja moreuza. Teško je zamisliti da će Evropljani, sa svojom znatno slabijom flotom od američke, sami početi ratne operacije protiv Irana ako Amerikanci završe rat i “operu ruke”. A pogotovo ne Indija, Kina i ostale nezapadne zemlje.

Sve će one ići na pregovore, a ne u rat sa Teheranom. Kao i naftno-gasne monarhije Zaliva kojima je potrebno da obnove izvoz. Ako za to bude potrebno “rešavati pitanja” sa Teheranom i snagama koje stoje iza njega – Kinom i Rusijom – one će to i učiniti.

Time bi američki uticaj u ključnom regionu planete bio gotovo potpuno poništen, iako je cilj rata bio upravo suprotan – preuzeti kontrolu nad iranskim naftnim i gasnim nalazištima.

Ako rat završi na sadašnjoj tački, za SAD bi to bio strateški poraz razmera višestruko većih od Vijetnama ili Avganistana.

Zbog toga mnogi posmatrači i ne veruju Trampovoj retorici o “sužavanju operacije”, posebno jer predsednik SAD istovremeno izjavljuje da ne namerava da prekine vatru.

Rizici daljeg rata

To za Trampa znači drugi put – na ovaj ili onaj način nastaviti rat s ciljem postizanja faktične kapitulacije Teherana: nastaviti bombardovanje, ubijati iransko rukovodstvo, podsticati unutrašnji bunt ili elitni prevrat, pokušati zauzeti ostrvo Harg ili izvesti neku drugu ograničenu kopnenu operaciju. Ili pak navesti Iranove susede da uđu u rat – što zasad ne uspeva.

Uprkos rasprostranjenoj skepsi u medijima u pogledu šansi SAD za uspeh u slučaju nastavka rata, takav ishod ne može se u potpunosti isključiti. Vojni potencijal Amerike ne treba potcenjivati. Međutim, na tom putu postoje i mnogi rizici koji mogu poremetiti sve planove.

Glavni od njih je rizik od gubitaka. Rat je krajnje nepopularan u SAD, a svaki gubici mogu izazvati unutrašnji politički cunami i masovnu destabilizaciju.

Drugi rizik su ekonomske posledice za SAD zbog produžavanja rata – rast cena i ubrzavanje inflacije s jedne strane, i rast državnih rashoda koji naglo pogoršava probleme sa budžetom i javnim dugom s druge. Doduše, same SAD u značajnoj meri profitiraju od rasta cena nafte i gasa, ali ta korist možda neće nadmašiti pomenute probleme.

Treći rizik je pružanje podrške Iranu od strane spoljnih sila, pre svega Kine. Takva podrška bi Iranu dala stratešku otpornost i drastično smanjila šanse za uspeh američkih vojnih planova. Direktnih potvrda te podrške zasad nema, ali ima već dosta posrednih znakova da se ona pruža – mediji pišu da Kina i Rusija pomažu obaveštajnim podacima, a povremeno se pojavljuju informacije o mogućoj kineskoj isporuci oružja, mada za to još nema dokaza.

Strateška izolacija Vašingtona

Rašireno je mišljenje da je “Izrael uvukao SAD u rat sa Iranom”. Međutim, to je preveliko pojednostavljivanje koje skriva prave motive američkog učešća u ratu – a to svakako nije pomoć Izraelu, smatraju autori članka Strane.

Rat u Iranu ključni je element nove strategije Vašingtona za očuvanje globalnog dominantnog položaja SAD kroz zamenu međunarodnog prava pravom jačeg i kroz kontrolu nad glavnim nalazištima energenata, kako bi se tim polugom diktirali uslovi glavnim rivalima – Kini i Evropi.

Prirodno je da uspeh Vašingtona na tom putu nije u interesu ni Kine, ni Evrope, ni, u suštini, Rusije. Rusija se doduše koristi rastom cena nafte za povećanje prihoda, ali postoji i opasnost da, kao zemlja sa najvećim mineralnim rezervama na svetu, postane sledeća na američkom spisku ciljeva ako im uspe da relativno brzo i bez ozbiljnih gubitaka uspostave kontrolu nad Iranom.

Uz to, ovaj geopolitički kurs nailazi na snažnu unutrašnju opoziciju u samim SAD. Osim neokonzervativaca – dela imperijalno nastrojenog republikanskog establišmenta povezanog sa vojnoindustrijskim kompleksom i naftno-gasnim biznisom – taj kurs niko ne podržava.

Zbog toga u svetu, ali i unutar SAD, postoji mnogo sila koje ne žele Trampovu pobedu. A od pouzdanih saveznika ima zapravo samo Izrael. To je strateški problem za Belu kuću – previše je onih koji žele da “slome” novi geopolitički kurs, iskoristivši za to rat u Iranu, zaključak je Strane.

BONUS VIDEO: