Sličnosti i razlike napada na Ukrajinu i Iran: Kako su se ideje o munjevitoj pobedi brzo izjalovile

U Ukrajini je nakon početka rata u Iranu postao popularan stav da “mi se zajedno sa Amerikancima i Izraelcima borimo na istoj strani — za demokratiju protiv diktature ruskog predsednika Vladimira Putina i iranskog ajatolaha”.

Međutim, čak i sami Amerikanci, iako povremeno pozivaju Irance da “ustanu za slobodu”, praktično otvoreno govore da im cilj nije “demokratizacija Irana”, piše u svojoj analizi ukrajinski portal Strana.

– Nikakvih močvara “izgradnje nacije”, nikakvih pokušaja nametanja demokratije i nikakvih politički korektnih ratova – opisao je koncept rata sa Iranom američki ministar odbrane Pit Hegset.

I sam predsednik Donald Tramp rekao je da bi mu sasvim odgovaralo da “verski lideri” ostanu na vlasti u Iranu, ali samo oni koje on lično odabere. Dakle, ne krije da želi ponavljanje venecuelanskog scenarija u Teheranu, gde je nakon otmice Madura vlast ostala u rukama njegovih saradnika, a nije prešla na “demokratsku opoziciju” — s tim što ti saradnici sada izvršavaju naloge Vašingtona.

Zbog toga ima daleko više analogija između Irana i Ukrajine, od kojih je glavna ta da su obe zemlje postale mete neovlašćenog napada najvećih nuklearnih sila, koje su izjavile da vlasti u Kijevu i Teheranu predstavljaju pretnju koju treba vojnim putem eliminisati.

Šta je slično

1. I Ukrajina i Iran napadnuti su bez mandata UN, čime je prekršeno međunarodno pravo.
2. Ni SAD ni Rusija ne žele da ono što se dešava nazivaju ratom, već koriste termin “operacija”.
3. Argumenti napadačke strane su veoma slični — Rusija je govorila o eliminisanju “bezbednosne pretnje” sa teritorije Ukrajine, dok Tramp tvrdi da se Iran “upravo spremao da napadne” i da je blizu stvaranja nuklearnog oružja. Obe napadnute zemlje sve te optužbe negiraju.
4. Uoči oba rata napadačka strana je širila tezu da “narod pati pod jarmom režima” i da će vojnu intervenciju dočekati kao oslobođenje. U Ukrajini se taj proračun očigledno pokazao pogrešnim. U Iranu takođe nema pobuna.
5. Jedan od motiva za napad bila je lakoća prethodnih “operacija” — za Rusiju brza aneksija Krima 2014. godine, a za SAD otmica venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura i naknadno “reprogramiranje” venecuelanske vlasti. Oba primera su stvorila utisak da će sa Iranom, odnosno Ukrajinom, biti isto.
6. Napadačka strana uspela je u prvim danima da postigne ozbiljne uspehe — SAD i Izrael su ubili državni vrh Irana, a Rusija je zauzela velike teritorije Ukrajine.
7. U oba slučaja računalo se na brzi slom otpora, ali se obe napadnute zemlje pokazale daleko otpornijim i spremnijim za borbu nego što je protivnik pretpostavljao.
8. I Ukrajina i Iran zahtevaju reparacije i međunarodne bezbednosne garancije, a istovremeno odbijaju ključne zahteve svojih protivnika — garantovanje nestupanja u NATO, odnosno odustajanje od nuklearnog programa.
9. Čim napadačka strana nije uspela da reši ciljeve u prvim danima rata, odmah su počeli razgovori o tome da “je vreme da se rat završi”. U slučaju Irana to se manifestuje pozivima raznih strana da Tramp okonča rat. Ipak, u svim stranama postoje protivnici brzog okončanja sukoba koji stalno pokušavaju da ga osujete.
10. Za sve učesnike oba rata imaju egzistencijalni karakter, što znatno otežava pronalazak kompromisa, jer sve strane postavljaju preterano visoke zahteve. Za Izrael je ovo možda poslednja prilika da zajedno sa SAD nanese strateški poraz Iranu, jer ukoliko se rat sada zaustavi “na pola puta”, verovatnoća da će Amerika ponovo interveniše biće bliska nuli. I za Trampa su ulozi izuzetno visoki — neuspeh iranske kampanje mogao bi za njega biti politička smrt i porušiti čitavu geopolitičku doktrinu koju Vašington trenutno sprovodi, a koja podrazumeva preuzimanje kontrole nad najvećim nalazištima energenata radi diktiranja uslova Kini.
11. Uoči oba rata bilo je prognoza o njihovoj nemogućnosti, a jedan od argumenata bio je da su rizici toliko veliki da ni Putin ni Tramp nikada neće odlučiti da krenu u invaziju.
12. Retorika napadačke strane je veoma slična — “da nismo napali prvi, protivnik bi napao nas”, “operacija će trajati onoliko koliko je potrebno za postizanje ciljeva” itd.

Šta je različito

Razlike između dva rata su takođe očigledne. U ratu u Ukrajini Rusija je odmah pokrenula kopnenu ofanzivu sa velikim gubicima, dok se u Iranu zasad rat vodi u formatu uzajamnih vazdušnih napada sa relativno malim gubicima napadačke strane. U Iranu su gotovo odmah u rat uvučene skoro sve susedne zemlje po kojima se izvode udari, dok Iran za sada ne može da dosegne teritoriju SAD. U slučaju Irana, SAD i Izrael stavljaju akcenat na eliminaciju iranskih lidera, dok Rusija sistematski “lov” na Zelenskog ili ne želi ili nije u stanju da vodi.

Pored toga, stvarni razlozi američkog napada na Iran, kontrola nad jednim od najvećih svetskih rezervi nafte i gasa, makar su razumljivi iz ugla imperijalne logike, budući da bi ratni troškovi bili nadoknađeni vojnim plenom u slučaju pobede. Međutim, čak ni u toj logici nije jasno zašto je Putin u stvarnosti napao Ukrajinu, gde se zapravo nema čime okoristiti u razmeri troškova rata i žrtava.

Dve ključne razlike

Postoje još dve suštinski važne razlike koje mogu usmeriti rat u Iranu sasvim drugačijim putem od onog kojim trenutno ide rat u Ukrajini, naglašava Strana.

Prvo, Ukrajina je od samog početka dobijala masovnu vojnu i finansijsku podršku SAD i Evrope, bez koje Kijev ne bi dugo izdržao. Iranu zasad otvoreno niko ne pomaže ni oružjem ni finansijama, što čini njegov strateški položaj nestabilnim. Međutim, to važi samo ako Rusija i Kina ne pružaju podršku prikriveno ili je ne pruže u bliskoj budućnosti.

Ukoliko do takve podrške dođe, SAD bi se suočile sa besmislenošću nastavka vazdušnog rata bez kopnene operacije, za šta Americi bilo veoma teško da se pripremi — osim ako se u rat protiv Irana ne uključe veće regionalne sile poput Pakistana, Saudijske Arabije ili Turske. Zasad nema zainteresovanih za pridruživanje napadu na Iran.

Drugo, rusko društvo pokazalo se veoma otpornim na gubitke i tegobe rata, uz visok stepen podrške i “specijalnoj vojnoj operaciji” i lično Putinu. U Americi je, nasuprot tome, javnost bila od početka protiv rata — ne samo demokrate, već i deo republikanaca, uključujući mnoge Trampove pristalice.

Ukoliko rat dovede do značajnih gubitaka među američkim vojnicima i do rasta cena i ekonomskih potresa u SAD, može izazvati snažnu političku krizu koja bi ugrozila Trampa i Republikansku stranku, posebno imajući u vidu predstojeće kongresne izbore, upozorava se u analizi.

Demokratska partija već u potpunosti koristi nezadovoljstvo ratom u svoje svrhe. Ukoliko Tramp ne uspe da neutrališe ekonomske posledice rata i spreči žrtve među Amerikancima, to bi ga moglo naterati da izađe iz rata.

U celini, rat Rusije protiv Ukrajine pokazao je da u savremenom svetu ratovi ne rešavaju probleme, već ih stvaraju — i to za sve učesnike. SAD na primeru Irana očigledno pokušavaju da pokažu da se na njih, kao na najjaču silu planete, to pravilo ne odnosi. Tok rata u Iranu pokazaće da li će im taj pokušaj uspeti ili ne, što će imati presudni značaj za dalji tok događaja u čitavom svetu.

BONUS VIDEO: