Kriminalizacija, dehumanizacija i pokušaj otimanja imovine Srpske pravoslavne crkve su jedan od glavnih ciljeva albanske intelektualne i političke elite na Kosovu i Metohiji, a najnovija potvrda toga je hapšenje 16 srpskih hodočasnika na prostoru Prizrena i Đakovice. Osim dosadašnjih brojnih pokušaja otimanja manastira i crkava SPC, albanski ekstremisti pribegavaju drugoj taktici – pokušavaju da zatru srpske svetinje uz kampanju prekrajanja istorije i njihovim pripisivanjem albanskom kulturnom nasleđu, piše Politika.
Dok na Kosmetu na svaki način pokušavaju da prigrabe imovinu SPC i da čak i hodočašće pravoslavaca dovedu u istu ravan sa ekstremizmom, kao preslikani indigom, istovremeno u nekim našim medijima i neoliberalnim političkim partijama u Srbiji, na meti je upravo Srpska pravoslavna crkva. Reč je u mnogim slučajevima o istim onima koji pod izgovorom zaštite Srba na KiM traže da se osudi Beograd zbog Briselskog ili sporazuma iz Ohrida. Taj krug nezadovoljnih, kako oni tvrde, „ćutanjem crkve” najčešće ima prezriv odnos prema ovoj viševekovnoj instituciji srpskog naroda i uz to u njima naklonjenijim medijima na ovaj ili onaj način legitimišu postojanje „države Kosovo”, tražeći da Beograd „prizna realnost”. Isti politički krugovi koji bi najradije da SPC proglase „prevaziđenom” institucijom i ostave je u istoriji, odjednom postaju „superosetljivi” kada hoće da je optuže da se „ne oglašava” oko Kosmeta.
Da je reč o koordinisanoj akciji, može se zaključiti kada su prve takve optužbe na račun SPC stigle od britanske parlamentarke Ališe Kerns, koja je u julu 2023. godine izjavila da se „švercovano oružje iz Srbije” navodno „skladišti” u crkvama na Kosovu. Iako se Forin ofis ogradio od te izjave, a Kfor potvrdio da za tako nešto nema dokaza, vlast u Prištini i manipulativni krugovi, pre svega iz Nemačke, nastavili su da stvaraju narativ o SPC kao „terorističkoj”.
To uostalom i ne čudi. Albanski političari i intelektualna elita decenijama se smenjuju, ali zadržavajući istu konstantu optužujući za terorizam SPC u medijima i na društvenim mrežama. To je nedavno uradio i Dželjalj Svečlja, takozvani ministar kosovske policije. Da Priština nije odustala od ove namere, svedoči da je prošle nedelje policija pod njenom komandom sprovela „akciju” u Prizrenu i Đakovici gde je privedeno 16 osoba koje su bile u ukupno četiri vozila sa kragujevačkim registarskim oznakama. Reč je o ljudima koji su došli da obilaze srpske svetinje na Kosmetu, što je samo po sebi valjda bio signal da pod lažnim optužbama budu uhapšeni i da nekim od njih kasnije sud odredi pritvor na 30 dana.
Dželjalj Svečlja izjavio je da je struktura pritvorenika bila „mešovita” i kao „dokaz” da su nameravali da imaju „terorističke akcije” izneo tvrdnju da su četvorica aktivni oficiri srpskih službi bezbednosti i da su svoje jatake i utočište tražili u crkvama i manastirima SPC. Na ove navode tzv. kosovskog ministra, članovi porodice jednog od uhapšenih Srba i advokati odgovorili su da je reč o alatu namenjenom poljoprivrednim radovima i da to koriste za voćarstvo.
Predsednik Odbora skupštine Srbije za odbranu i unutrašnju bezbednost Milovan Drecun kaže da je sve to što se dogodilo još jedan pokušaj premijera privremenih prištinskih institucija Albina Kurtija da spinuje javnost, kao i da se međunarodna zajednica uveri da je Priština na udaru „agresivnih planova Beograda”. Za „Politiku” ističe da Kurti tome sada pribegava jer ima problem da formira vladu i ponavlja staru mantru da Prištini preti opasnost od Beograda, koji, navodno, šalje terorističku, diverzantsku grupu i to sve povezuje sa SPC. „Neko od njih je navodno imao sekirče i dva noža u prtljažniku. Neki od tih ljudi žive na KiM, drugi su poreklom i krenuli su da obiđu svetinje. Iskoristili su priliku, što pokazuje koliko je njihova obaveštajna služba aktivna”, dodaje Drecun.
Ističe da je godinama primetno da je SPC dugo na udaru albanskih separatista i to iz dva razloga – kako bi joj oduzeli što više imovine da je pretvore u albansko versko nasleđe, a drugi da se dezavuiše i da vernici ne bi mogli da dolaze u crkve. „U situaciji kada hodočasnike uhapsite i lažno optužite, svako će da se zapita ako krene u Pećku patrijaršiju šta će da mu se desi. To je zastrašivanje i nanošenje štete SPC, jer ako vernici ne mogu da idu u crkvu, postavlja se pitanje da li je to naše, ali ne možemo da idemo, pa se marginalizuje SPC”, navodi Drecun i upozorava da Priština ima nameru da napravi paralelnu pravoslavnu crkvu, kao i da se SPC što više udalji sa KiM. „SPC im smeta jer čuva nacionalni identitet, kulturu i tradiciju kod srpskog naroda na KiM. Temeljni je stub opstanka srpskog naroda, pa žele da je kompromituju, kao da je činilac destabilizacije. To je početak puta za zabranu ili uvođenje restriktivnih mera kada je reč o delovanju i boravku sveštenstva u objektima SPC”, naglašava Drecun.
Da ovakve optužbe imaju za cilj nastavak progona Srba, saglasan je istoričar Aleksandar Raković ističući da napadima na SPC, kao stožera srpske zajednice, Priština pokušava da ostvari svoj plan o etnički čistom Kosovu i upozorava da ovi udari neće prestati. Za „Politiku” kaže da je njihov cilj da eleminišu SPC sa Kosova i Metohije, pre svega navodnim pravnim sredstvima, i da će pokušavati da prikažu Srpsku pravoslavnu crkvu u najgorem mogućem svetlu.
„Oni sigurno neće stati, jer je to otvoreni pritisak da se Srbi isele, da im se život učini nemogućim, jer je SPC u ovom momentu ipak stožer Srba na Kosovu i Metohiji, a oni pokušavaju da predstave našu crkvu kao terorističku organizaciju. To su sulude besmislice, ali premda živimo u suludom svetu, sulude stvari nekada mogu da prođu. To pokazuje samo njihovu upornost, kao i želju da po svaku cenu učine Srbima život nepodnošljivim i sve što rade bi, po albanskom mišljenju, trebalo da utiče na Srbe da što pre odu sa Kosova i Metohije i da praktično ono postane etnički čisto albansko”, ističe Raković. Smatra da SPC, i srpski narod s njom, treba da se strpi i sačeka eventualnu šansu koja bi mogla da se ukaže odlukama predsednika Donalda Trampa, nakon što je po drugi put došao na vlast u SAD. Veruje da Evropa može mnogo toga da uradi i zaustavi necivilizacijske napade, ali, dodaje, pitanje je koliko to želi.
„Velika je količina laži, drskosti i nevaspitanja koja kreće od međunarodne zajednice koja je suštinski deo problema. Oni žele po svaku cenu da nasilno izbace SPC sa Kosova i Metohije pošto nisu uspeli da to urade preko članstva u Unesku, što su smatrali da im je najbezbolnije. Sada su krenuli sa najradikalnijim mogućim optužbama. Oni su bombardovali našu zemlju, okupirali Kosovo i Metohiju, tako da će oni i dalje voditi računa da nikada ne bude opuštanja za srpski narod i da se srpska državnost ne vrati u punom obimu na teritoriju Kosova i Metohije, to je njima cilj. A nama je cilj da sačekamo taj novi geopolitički rasplet, koji će se, nadamo se, ukazati sa Trampom, i da onda u tom kontekstu rešavamo naše nacionalno pitanje”, kaže Raković.
Na pitanje kako mogu da toliko otvoreno i beskrupulozno krivotvore, izmišljajući albansku istoriju, Aleksandar Raković kaže da to rade jer su veliki lažovi. „To rade zato što su prirodni lažovi i zato što im je potrebna imovina. Albanci nemaju nikakav istorijski kontinuitet na Kosovu i Metohiji. Oni se trude da ga preuzmu od Srba, da oni naš crkveni identitet prikažu kao svoj. A to ne mogu dok ne preuzmu srpske crkve i manastire, i srpsku istoriju. Vidimo da ne biraju sredstva i reči. Nemaju nikakvih skrupula ni oni ni oni koji im daju vetar u leđa da to rade i njih istina ne zanima”, zaključuje Aleksandar Raković.
Kosmet – temelj i kolevka srpske civilizacije
Za poslednje dve i po decenije na Kosovu je oskrnavljeno i porušeno više od 150 crkava i hramova, ali je iskustvo pokazalo da nije dovoljno samo srušiti bogomolje, već je potrebno da se iskrivljenim narativom plasira jedna neistina o albanskom kontinuitetu. I nije neuobičajeno da u albanskoj javnosti čujemo da su, recimo, Gračanica i Visoki Dečani bili „albanske crkve koje su Srbi preoteli”. Po albanskom nacionalnom narativu Srbi su u dva navrata „okupirali Kosovo”. Najpre je, po ovim tvrdnjama, u 12. veku to učinila dinastija Nemanjića i „na temeljima albanskih crkava gradila svoje crkve i manastire”. I druga tačka je tzv. srpska okupacija 1912. godine. Glavne arhitekte ove kvaziistorije su „istoričar” i pisac Jusuf Budžovija i Enver Redžaja. Krajnji cilj te naučno neutemeljene konstrukcije je da se dokaže da Albanci ovde imaju kontinuitet, a u tu svrhu iznose navode da su Srbi u dva navrata „preoteli Albancima zemlju” i da su im „preoteli albanske crkve i manastire”.
Najgorim optužbama na račun Srba „dokazuje” se albanski kontinuitet i u svesti običnih ljudi, šire javnosti, uključujući i zapadnu i briše sećanje na srpsko prisustvo na ovim prostorima. Da je reč o istorijskim falsifikatima, pokazuje brojni dokazi. Kada je reč o manastiru Gračanica, treba imati u vidu osnivačku povelju iz 1321. godine koja se ispisana kao freska nalazi na ulazu u crkvu. Njen ktitor Stefan Drugi Uroš Milutin, koristeći kompletnu metodologiju pisanja povelje, i invokaciju i intitulaciju, nabraja i kaže sledeće: „Ja po milosti božijoj, kralj srpskih i primorskih zemalja odlučih da sagradim crkvu.” I onda nabraja sva mesta koja poklanja manastiru na izdržavanje. Dakle, činjenice demantuju taj narativ i on dugoročno ne može da opstane ili preciznije će trajati koliko i lažna kosovska državnost. Povelja ima i poseban odeljak „Zakon stari Srbljima” u kome je data zakonska regulativa za stanovnike na teritoriji manastirskog vlastelinstva.
Ništa manje značajna nije ni Svetostefanska hristovulja – povelja kralja Milutina koja je napisana po završetku gradnje njegove grobne zadužbine – manastira Svetog Stefana u Banjskoj. Istoričari nisu uspeli tačno da utvrde godinu kada je nastala, ali je procena da je to bilo između 1312. i 1317. godine. Prepis ove povelje u obliku knjige koji je načinjen približno kada i izgubljeni originalni svitak pronađen je 1889. u Starom Saraju u Carigradu. Postojanje srpske srednjovekovne države, njenih vladara i razvijenog crkvenog i kulturnog života u Kosovu i Metohiji predstavljaju istorijsku činjenicu potvrđenu brojnim poveljama, arhitektonskim ostacima i umetničkim delima koji su odavno predmet proučavanja i priznanja međunarodnih stručnjaka u oblasti istorije i umetnosti.
Očigledno je da postoji jedna namera koja je podržana iz inostranstva, jer očigledno krivotvorenje istorije gotovo da ne nailazi osude iz sveta. Nailazi na osude pojedinih država, ali ne i onih država koje podržavaju samostalno Kosovo. Istorijska činjenica je da je još od srednjeg veka Srpska pravoslavna crkva predstavljala savršen sklad svetovne i duhovne vlasti. Ona je kroz istoriju imala ulogu predvodnika srpskog naroda i ni u kakvim uslovima se nije bavila terorističkim akcijama. U nekim trenucima su se poglavari SPC stavljali na čelo nekih pobuna, ali to su bili ustanci koji su zahtevali poboljšanje života srpskog naroda u okviru pojedinih država.
Naš narod, crkva i država vlasnici 58 odsto teritorije Kosmeta
Jedan od bitnih razloga zašto kosovski Albanci napadaju Srpsku pravoslavnu crkvu i Srbe je što su oni vlasnici oko 60 odsto zemlje na Kosovu i Metohiji. Osim toga vrednu imovinu imaju privredni subjekti koji su registrovani u centralnoj Srbiji, izvan Kosmeta, ali poseduju svojinu i na teritoriji pokrajine. Prema podacima Vlade Srbije, ukupna površina Kosova i Metohije iznosi 1.088.699,653 hektara zemljišta, a od toga 58 odsto, na ovaj ili onaj način, u vlasništvu je republike ili građana Srbije. Privatna imovina u vlasništvu Srba i SPC obuhvata 164.644,275 hektara, što je oko 15 odsto teritorije Kosova. Imovina u vlasništvu privrednih subjekata registrovanih izvan Kosova obuhvata 156.409,497 hektara ili oko 14 odsto teritorije pokrajine, a državna i društvena imovina u vlasništvu Srbije 319.999,271 hektar, odnosno 29 odsto teritorije Kosova i Metohije.
Privatnu imovinu Srba i SPC u AP KiM čine zemljište i objekti koji se na njemu nalaze, kao i stanovi i tzv. komercijalni objekti, čiji broj nije utvrđen, budući da su interno raseljena lica dostavila zahteve za nešto više od 30.000 uzurpiranih stanova, a kosovska agencija za imovinu u svom izveštaju navela nešto manje od 1.000 objekata. Imovina se na Kosovu do 1999. godine vodila u katastru zemljišta, dok katastar nepokretnosti nije vođen, navode u Nemanjinoj 11, podsećajući da na Kosovu i Metohiji nisu postojale zemljišne knjige, već samo katastarska evidencija zemljišta u kojoj nisu evidentirane površine i strukture stambenih jedinica, kuće i stanovi.
Osim 156.409 hektara zemljišta imovinu u vlasništvu privrednih subjekata koji su registrovani na teritoriji Srbije izvan Kosova čine i objekti koji se nalaze na tom zemljištu, a oni su precizno i pojedinačno evidentirani u spisku. Reč je o celokupnom kapitalu, koji inače, podleže pravnoj zaštiti u skladu sa Protokolom Evropske konvencije o ljudskim pravima, privrednih subjekata – akcionarskih društava, društava sa ograničenom odgovornošću, društvenih preduzeća, zadruga i drugih.
Komentari (0)