Ožalošćene porodice ubijenih u Duboni i Malom Orašju nalaze se u Specijalnom sudu u Beogradu, gde je počelo suđenje osumnjičenom Urošu Blažiću (22) iz Dubone kod Mladenovca, koji je 4. maja prošle godine u krvavom piru ubio devet, a teško ranio 12 žrtava.
– Ispao sam ubica, ne želim da se vraćam na to veče. Hoću da kažem što se tiče optužnice, nisam hteo da mi taksista da 2, 3 hiljade dinara da preživim, nije mi bilo stalo do razbojništva. Ne želim da ispadnem razbojnik, nisam klošar da kradem taksistu. Hteo sam da budem domaćin, da završim vojnu akademiju, ali nije mi se dalo. To me je pogodilo i ispalo je nekako kao da sam odbačen od društva. Svako delo koje mi se stavlja na teret koje sam uradio pre ovog 4. maja 2023. nije bilo neko strašno, iako kada se izgovori deluje strašno. Opravdanja nema za zločin te večeri, ali ima uzroka koji su doveli do toga. Pre Nove godine počeo sam da koristim steroide, šta će meni seljaku, detetu to, ali ajde uvek sam u nekom grču pa sam sa drugarom to počeo da uzimam. Posle Nove godine sam, tačnije 21. januara otišao u Nemačku gde sam otišao da zaradim za život. Vratio sam se krajem aprila, 15 dana pre zločina. Kada sam se vratio nisam se osećao dobro, osećao sam da me mrze meštani.
Uroš Blažić uzima papir koji stoji ispred njega za govornicu i podseća se onoga, kako je naveo na početku ročišta, ali se ubrzo predomislio i rekao.
– Ne znam šta više da kažem. Kriv sam i biću kažnjen zbog toga. Da, inače, hteo bi da dodam da je te večeri došlo do vocap prepiske sa Viktorom Đorđevićem i tom devojkom, koja se i nalazi u optužnici, to je bila kapisla da se sve ovo izdešava. Osećao sam se nenormalno te večeri, oblio me je znoj, svesno sam poređao po stolu i desilo se neko zlo… Eto tako se desilo.
– Znam da sve ovo što ću sada izjaviti izazvati još veći gnev javnosti, ali moram da kažem. Napisao sam ovo jutros i želim da kažem kako je bilo. Moja ljubav prema oružju javila se 2020. godine. Molio sam oca da mi prepiše kuću, želeo sam da se osamostalim. A oružje sam kupio u Beogradu, hteo sam legalno da imam oružje kako bih se zaštitio. Znao sam u naselju gde sam se preselio u Šepšinu, da se svašta dešava u okolini jer je to vikend naselje i često se opijaju i okupljaju pijani. Takođe, hteo sam da se obezbedim, jer sam se plašio, u kući je bilo dosta alata, keramike i nisam želeo da ostanem bez toga. Moja želja da se osamostalim bila je velika.
Blažić je rekao da je ceo život osećao nesigurnost i to je glavni razlog zbog kog je kupio prvo oružje.
– Kupio sam prvi pištolj koji me je koštao 100.000 dinara, ali je bio loš, izgoreo sam sebi ruku od baruta, ali sam ga ostavio kao uspomenu. Zatim sam na internetu gledao kakav pištolj bih kupio sebi, nikome o tome nisam pričao. Nekoliko ponuda mi je propalo, a onda sam na internetu video automatsku pušku koju sam kupio krajem 2020. godine. Ubrzo sam upao u taj začarani krug u kom sam se naoružavao. Ne znam šta mi je bilo u glavi da kupujem oružje, šta mi je bilo u mozgu tada ne znam. Kada sam počeo sve više da kupujem oružje, osećao sam neki nenormalni strah, ali nekako nije bilo nazad. Nisam mogao nazad.
Komentari (0)