Jovana Grgurević: ”Voditelji nisu zvezde, gosti su selebriti”

Jovanu cene i oni koji retko gledaju TV program. Kažu zbog njene jednostavnosti, izbora gostiju i tema, bez namere da se dodvori onima važnim, zbog njenog stava i razgovora bez kalkulisanja. Posle sedam godina rada na TV Happy i emisije ”Posle ručka”, novinarka i voditeljka Jovana Grgurević prelazi na Kurir televiziju, gde će imati svoju autorsku televiziju. Na pitanje zašto ovaj transfer, ona kaže: ”Sedam lepih godina sam radila na Happy televizji. Nisam uspela da se uklopim u nov koncept i uredništvo, velike promene su bile neminovnost.” Za 24 godine novinarske karijere, radila je na TV Politika,TV Foks,TV Pink, TV Happy i agenciji Tanjug. Kako kaže, na Kurir televiziji nastavlja u svom maniru, posvećena društvenim temama i običnim pričama.

Kakav projekat je u planu i da li nastavljaš sa svojim autentičnim stilom?

Koncept jedan voditelj i par gostiju u studiju postoji decenijama i ima ga svaka televizija. Ne znam šta razlikuje moje emisije od drugih, ali vidim da ljudi reaguju kada se ne uklapam u nametnute aktuelnosti već zovem ljude koji su mi lično zanimljivi, a govorimo o temama koje me lično interesuju. Deluje jednostavno, ali nije. Brojni sagovornici se boje da prvi izgovore ono što je očigledno i o čemu se priča na ulici i po kućama.

Šta ti voliš da gledaš na TV? Koje teme i sagovornike planiraš u narednom periodu?

Otkriću tajnu: od ukupno 24 godine, koliko živim sa mužem, 15 godina nismo imali televiziju. Imali smo aparat – televizor ali bez ikakve antene ili kabla. Oduvek a posebno kada smo dobili decu, imamo dobre zvučnike, dobar ’’muzički stub’’, gramofon, gitaru, potom i klavir…. Po povratku u Srbiju, sačekao nas je televizor sa kablovskom i tek tada sam počela da gledam televiziju, opet neuporedivo manje od većine ljudi. Verovatno me to i vodi ka izboru teme i gostiju, gledam život kroz razgovore sa mojim društvom, kroz gužvu u bolnici, roditeljske sastanke, u gradskom autobusu, cene prodavnicama i poznanstva na pijaci, a nipošto kroz ekran. Da dodam, da goste mojih emisija  srećem na tim istim mestima, većina njih se vozi javnim prevozom i ide u jeftinije markete. To su inteligentni, visoko obrazovani ljudi, koji dele način života sa svojim sugrađanima i zato u mojoj emisiji govore drugim rečnikom u odnosu na svoja zvanična obraćanja i predavanja.

Podkasti su poslednjih godina veoma popularni.Da li će oni možda uskoro ”pojesti” televiziju?

Nešto će pojesti televiziju, možda će to biti podkasti, možda nešto novo, ali će televizija postojati bar u obimu u kom sada postoji radio ili pisana štampa – kojima su davno prognozirali kraj. Podkaste je jedan kolega iz Kurira u šali dobro opisao: ’’pola Srbije ima podkast, druga polovina gostuje – kao slava Sveti Nikola, pola slavi a druga polovina ide u goste’’. Jeste izazovno, ima ogromne prednosti u odnosu na televiziju ali se trenutno ne uklapa u moj život.

Nisi klasična selebriti novinarka, jer se ne možeš videti na in događajima, a i porodicu držiš dalje od javnosti. Kako se izvlačiš iz klopke popularnosti?

Niko od voditelja se ne izvlači, pa ni ja. Ta klopka je mesto u koje sam skočiš ili ne skočiš. Žao mi je ako se neko od kolega naljuti,ali voditelji nisu zvezde ako sami sebe tako ne dožive, ’’brendiraju’’i uključe se u događaje i proslave onih koji su stvarni selebriti. Zvezde su glumci, pevači, pesnici, čak i političari. Iza njih decenijama ostaje trag.  Mi sada gledamo i citiramo ”Ko to tamo peva” ili ”Maratonce”, pevamo ”Pukni zoro”, citiramo Milorada Pavića, Miku Antića… Posle 20, 30 godina, ko se seća I zašto je bitan onaj ko je samo prenosio ili samo postavio važna pitanja? Odgovore I odluke imaju neki drugi ljudi. Setimo se Kamenka Katića, Minimaksa…naš posao je  da pričamo o delima I ljudima koji su napravili nešto istinski važno. Zato se često voditelj naziva domaćinom a gost, e gost je selebriti.Zato sam pre 24 godine uvela to strogo pravilo da se ne družim sa javnim ličnostima, da to jeste, kako Vi kažete, klopka. U mom životu druženje je svetinja, koja se neguje još od  grupe u vrtiću ”Leptirić ”na Dorćolu kada smo se upoznali, druženje uključuje da znaš da mi ne radi rerna, pa ću kod tebe da ispečem kiflice, a dok se peku, da mi dobro raspravimo da li je u Ukrajini rat ili vojna intervencija. Ovo je banalan primer, ali tako je. Moje društvo čine najbolji ljudi, izuetno pametni ali nemaju veze sa medijima, već sa životom. Za mog muža, decu, za moja četiri druga od detinjstva, plus njihove žene I decu, za moje drugarice koje sam upoznala nešto kasnije… nemam onoliko vremena koliko bih volela. Kada dodam sestru, mamu, pre svih mog sestrića, pa tetke koje obožavama…ne postoji vreme za koktel na kom nema nikoga do koga mi je stvarno stalo.

Naše kolege su nekako uspele da saznaju da si u srodstvu sa Milom Jovović. Stvarno? Po kojoj liniji i osim očiju šta vas još genetski veže?

Milin deda i moj deda su braća, a i živeli su udaljeni par tramvajskih stanica. Milu ne poznajem, mada se jesmo davno srele, upoznale. Njen deda Bogdan je često dane provodio u mojoj kući, kod mog dede i svaki put me  poljubio u kosu – to sam volela.  Onda su počinjali razgovori koji ’’nisu za decu’’ a to je detetu najzanimljivije i zauvek se pamti. Dedino okruženje je velika privilegija i znam u kakvoj sam prednosti samo zbog sredine u kojoj sam odrasla. Njih dvojica su bili i politički zatvorenici i to ne samo na Golom otoku. Obojica su bili džinovi autoriteta, a i po kućnom vaspitanju ’’njihova je bila zadnja’’. Nisu uticali samo na političke stavove, sada vidim da je i izbor sa kim ću imati decu jednim malim, ali bitnim delom zbog njihovog uticaja. Naime, kada sam videla fotografiju bake mog muža, u partizanskoj uniformi, na konju, sa puškom i čula da je nosilac spomenice, u meni se instiktivno napravila skica naše buduće ćerke, njenih gena. To je jače od razuma i od trenutka, to je deo majčinskih poriva. Srećom, obojica su živeli, a ja sam ih slušala do godina mog devojaštva. Onda sam te gene prepoznavala i u mojim rodteljima i široj familiji. Čini mi se da Mila ima dva poriva koji proističu iz zajedničkog nasleđa: više dece i ’’misli svojom glavom; ne daj na sebe”.