“Njena soba je i dalje ista. Ja uđem svako jutro, poljubim se sa njenom slikom, uključim joj telefon, muziku”

Potresno svedočenje na sudu majke Sofije Negić ubijene u osnovnoj školi "Vladislav Ribnikaru"

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju
Foto: Printscreen

Kada se rodila, posmatrala sam je i mislila “Bože, kako je moguće da se neko ovoliko voli”. Imala je tu neku blagost. Sofija je bila sve što sam ikada želela u životu.

Ovo je, svedočeći danas u parničnom postupku po tužbi 27 članova porodica dece ubijene u “Ribnikaru” protiv Kecmanovića, kazala Milanka Negić, majka ubijene Sofije.

Ona je ispričala da je Sofija imala blagost u svom ponašanju i odnošenju prema drugima, da je volela da se druži, da su je druga deca obožavala i da su joj svi za ćerku govorili da je neverovatna.

– Ona je bila dete kojem nije trebalo dva puta govoriti. Pitala me je da izvuče zelene pramenove, podržala sam je i zajedno smo otišle kod frizera. Bila je baš srećna. Prepričavala mi je šta joj kažu u školi kada je vide, a plašila se jedino šta će joj reći pedagog, koja je kao šerif hodala školom – priča Milanka Negić. – Onda je došla i rekla mi “dobro je videla me i ništa nije rekla”. Nastavnica srpskog je bila frapirana šta je to uradila. Posle ju je pedagog ponovo srela i rekla joj da mora da skine pramenove, da to ne može da nosi, da nije primereno. Više puta joj je govorila i rekla sam da ako ima pravilo da je u školi zabranjeno farbati kosu, skinuće, a Sofija mi kaže, “pa, mama, pola škole je ofarbano”. Neko je procenio da zeleni pramen ne može, a crveni mogu. Na kraju joj je dala rok od sedam dana da skine, pa je opominjala da je prošao rok. Sofija joj kaže pričala sam sa mamom, a ona je prekine i kaže “nisam te poslala kod mame, nego kod frizera”. Tada sam tražila i da idem kod nje i kod nastavnice srpskog. Eto kako je radila pedagog.

Milanka kaže da Sofija Kostu nikada nije spomenula i nisu išli u isto odeljenje, ona je bila sedmo četiri.

– Tog jutra 3. maja mi smo bili u vikendici, a ona sa bakom kod kuće i slala mi je glasovne poruke. Oko 9.10 sati dobila sam poruku od drugarice, “šta se to dešava, čujem bila neka pucnjava u školi”. Ja joj odgovorim “svašta”. Moje dete je već mrtvo, a ja njoj pišem svašta. Sofiji sam poslala poruku “gde si”, zovem je, ne javlja se. Pišem na grupi da li su se čuli sa decom, a neko odgovara da su deca dobro i u sobi za rekvizite pored sale. Pozovem Sofijinu drugaricu i ona mi kaže da su bile u ve-ceu kada je počela pucnjava, da je ona utrčala u kabinu i popela se na šolju, a da je onda Sofija istrčala. Kada je stala pucnjava, ona je izašla i rekla mi je da je videla Sofiju kako leži pored klavira, ali kaže mi sigurno je dobro, jer su im rekli da nema povređene dece. Onda je opet pozovem, ona dete sva uplašena, kažem joj “maco, sve je u redu, samo mi reci šta si tačno videla”. Kaže “Sofija je pogođena u ruku, videla sam krv” – priča Milanka.

Nakon toga je javila Sofijinom ocu Slobodanu i krenula za Beograd.

– Sve vreme mislim samo Sofija ne. Ona je jaka, i ako je pogođena, izdržaće, biće dobro. Kod Urgentnog centra srećem policajca i pitam ga ima li ubijene dece, on kaže nema. Dam mu ime i sliku i on pošalje na neku njihovu grupu i kaže mi hajte sa mnom do komandira. On se čovek raspita, stane ispred mene sa suzama u očima i kaže idite ispred škole. Ja krenem, ali se zapitam što ima suze i vratim se i zamolim ga da mi kaže da li mi je dete živo, a on mi ponovi idite ispred škole – priča Milanka.

Ispred škole je zvao suprug i rekao da su javili da svi koji ne nađu decu dođu u policijsku stanicu, pa ona i Slobodan odlaze tamo.

– Čekamo i očekujemo da ćemo čuti najgoru vest. Prozivaju nas i kažu: nažalost, nemamo dobre vesti. Slobodan pada na kolena i ispušta krik, a ja vrištim da je to nemoguće. Kažu da je sigurno da je to ona. Molila sam ih da je vidim i zagrlim dok je topla. Često sada zamišljam kako klečim pored nje – kazala je Milanka, a svi prisutni u sudnici su se rasplakali. – Osećam se kao da je tog 3. maja iz mene ispumpana sva životna radost. Muziku slušam, jer je to veza između mene i Sofije, ali je više ne čujem kao ranije. Sve je sada na silu, sve što radim, jer moram zbog drugih. Ništa nema spontano, za sve mi treba veliki trud da se pokrenem.

Milanka kaže da vreme prolazi i da živi sa tim da njene Soke nema.

– Njena soba je i dalje ista. Ja uđem svako jutro, poljubim se sa njenom slikom, uključim joj telefon, muziku. Neke porodice kada odu na groblje to ih umiri, ta samoća tamo, a mene groblje užasava, kada znam da je ona tamo u nekom kovčegu – završila je svoje svedočenje majka ubijene Sofije Negić.

U sudu je danas ispitano još četvoro punoletnih braće i sestara ubijene dece i jedan maloletni brat, ali je njihovo svedočenje odlukom suda zatvoreno za javnost. Sledeća glavna rasprava u ovoj parnici zakazana je za početak aprila, kada će iskaze dati Vladimir i Miljana Kecmanović



Izvor: Novosti

Komentari (0)

    Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!

Ostavite komentar