Mračna istorija britanske aristokratije – kolonijalna pljačka kulturnog blaga od Grčke do Dalekog istoka

Krajem novembra pažnju evropske javnosti privukao je neobični diplomatski incident u kojem je britanski premijer Riši Sunak u poslednjem trenutku odbio susret sa svojim grčkim kolegom Kirjakosom Micotakisom

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju
Foto: Pixabay

Škotski plemići Tomas i Džejms Brus, nosioci titula sedmi i osmi erl od Elgina, bili su vojnici i diplomate koji su svoje ambasadorske položaje u inostranstvu iskoristili, svaki na svoj način, za pljačku kulturnog blaga koje predstavlja osnov dve velike civilizacije: starogrčke i kineske.

Krajem novembra pažnju evropske javnosti privukao je neobični diplomatski incident u kojem je britanski premijer Riši Sunak u poslednjem trenutku odbio susret sa svojim grčkim kolegom Kirjakosom Micotakisom, jer je ovaj u intervjuu za Bi-Bi-Si izneo zahtev da se njegovoj zemlji vrate statue sa atinskog Partenona, koje se čuvaju u Britanskom muzeju u Londonu.

Mermerne statue s najpoznatijeg hrama drevne Grčke, pre nešto više od dva veka, prisvojio je tadašnji britanski veleposlanik pri osmanskoj porti Tomas Brus, koji je nosio titule erl od Elgina i erl od Kinkardina.

I dok je pljačkaški poduhvat tog škotskog plemića, sedmog erla od Elgina, šire poznat zbog neprocenjivog značaja Partenona za religiju, civilizaciju i istoriju Grčke, te dugogodišnjeg nastojanja te zemlje da povrati svoje kulturno blago, malo je poznato da je i njegov naslednik dostigao zavidne visine u kolonijalnoj pljački i razaranju – osmi erl od Elgina je u svojstvu komandanta britanskih ekspedicionih snaga u Drugom opijumskom ratu spalio letnju palatu kineskog cara u Pekingu i naložio njeno pljačkanje, te poharao Zabranjeni grad.

Koliko je sakaćenje Partenona šokantno i žalosno za Evropu, čija se civilizacija u dobroj meri oslanja na starogrčku filozofiju, mit i umetnost, toliko je pljačka i uništavanje kulturnog blaga Kine, čija su religija, zanatsko i umetničko stvaralaštvo, politička misao, pismo i administrativni sistem potka celokupne dalekoistočne civilizacije i načina života, tužno i ponižavajuće za Aziju.

U tom smislu, otac i sin Brus upisali su svoja imena krupnim slovima u svetsku istoriju zlodela kao retko uspešni i važni lopovi, koji su svojom pljačkom i razaranjem ukrali hiljade godina istorije, prefinjene umetnosti i napredne civilizacije.

Pljačka kao porodični zanat

Tomas Brus, vojnik i diplomata, predstavljao je svoju zemlju i u Austriji i Prusiji pre nego što je 1798. stigao u Istanbul kao ambasador Ujedinjenog Kraljevstva. Na nesreću Grka, sedmi erl od Elgina bio je i pasionirani kolekcionar umetnina, a nekada slavna Atina krajem 18. veka je bila pusta, zapostavljena kasaba pod turskom upravom u kojoj je živelo samo nekoliko hiljada stanovnika.

Škot je o svom trošku zaposlio ekipu arhitekata, slikara i modelara da naprave skice i makete drevnih grčkih građevina, skulptura i umetničkih predmeta, navodno radi unapređenja umetnosti i obrazovanja u Velikoj Britaniji. On je potom od turskog dvora izdejstvovao dozvolu da izradi skice i uzme gipsane otiske statua na Akropolju, što je zloupotrebio za krađu – njegovi saradnici su 1801. do 1804. poskidali polovinu mermernih statua sa Partenona, nepovratno ga osakativši.

Kuriozitet je da je 1802. godine 12 sanduka plena koji je Brus lukavo prisvojio na Akropolju završilo na dnu mora, jer je brod koji ih je prenosio potonuo ubrzo po polasku. Tri godine je bilo potrebno da ronioci izvuku umetnine, i mada je erl u to vreme već bio napustio Tursku, one su, kao i mnogi drugi komadi prebačeni u Ujedinjeno Kraljevstvo, jer su Brusovi saradnici sve do 1812. vredno nastavili rad na lišavanju Grka njihovih kulturnih dobara i istorije.

Tomasov sin Džejms, svoje lopovsko umeće iskazao je na potpuno drugoj strani Zemljine kugle, u dalekoj Kini. Poput oca, karakteristično za pripadnika britanskog plemstva, Džems je stupio u vojsku i diplomatiju, te dostigao velike visine u kolonijalnom aparatu najveće imperije u istoriji sveta kao upravitelj Jamajke i Kanade, pre nego što mu je povereno komandovanje britanskim trupama u Drugom opijumskom ratu u Kini. U njemu, on se istakao po pljački i paljenju carskih palata u Pekingu.

Prvi opijumski rat

Drugi opijumski rat trajao od 1856. do 1860. godine i, s tačke gledišta ambicija britanske krune, predstavljao je prirodan nastavak Prvog.

Naime, od kraja 18. veka Velika Britanija, željna kineskog čaja, svile, porcelana i drugih zanatskih proizvoda, pokušavala je da razvije trgovinu s dvorom u Pekingu, ali su carevi i birokrate dinastije Ćing to odbijali, tvrdeći da je njihova zemlja samodovoljna i da joj ništa nije potrebno od robe koju mogu da ponude Britanci. To je praktično značilo da Ujedinjeno Kraljevstvo ne može da se nada barteru (razmeni robe za robu) i da svi kineski proizvodi moraju biti plaćeni isključivo u srebru. To je, dalje, značilo da se svakom novom transakcijom produbljuje britanski deficit u trgovini s Kinom i generiše nestašica tog dragocenog metala i platežnog sredstva.

Da bi pokrila te troškove, britanska Istočnoindijska kompanija, glavni akter u trgovini s Kinom početkom 19. veka, došla je na ideju da dalekoistočnom carstvu ponudi opijum uzgajan u Indiji, kojeg je bilo u izobilju.

Opijum je od ranije bio poznat u Kini – njega su u to prostrano carstvo doneli arapski trgovci, a pre nego što su moćni Britanci preuzeli trgovinu u Kantonu (današnjem Guangdžouu), jedinom obalskom gradu u kojem je bio dozvoljen pristup belim trgovcima, njega su Kinezima prodavali Portugalci i Holanđani.

Zahvaljujući ovim prvima, koji su iz svoje kolonije Brazila u Kinu dovozili i duvan, opijum se u najmnogoljudnijoj zemlji sveta konzumirao pušenjem, što je više pogodovalo uživanju i razvijanju zavisnosti od žvakanja.

Još u prvoj polovini 18. veka tadašnji kineski car primetio je otupljenost čula, lenjost i druge aberacije u ponašanju plemstva na dvoru prouzrokovane opijumskom zavisnošću i zabranio njegovo korišćenje u hedonističke svrhe. Na izmaku tog stoleća, međutim, dvor je doneo zabranu i u odnosu na primenu opijuma u lečenju, tako da kada je britanska Istočnoindijska kompanija počela da na obalu pod zidinama Kantona istovaruje i domaćim trgovcima nudi veće količine opijuma, to je već bila potpuno nezakonita delatnost.

Uprkos tome, zavodljiva priroda te droge i potplaćivanje lokalnih birokrata učinili su da se opijum brzo proširi u južnoj Kini, a trgovina njime postane vrlo unosna delatnost. Tridesetih godina 19. veka Kinezi su postali ti koji beleže deficit u razmeni s britanskim trgovcima, a profit je bio toliki da je, uprkos moći i uticaju Istočnoindijske kompanije, paravojne organizacije koja je posedovala sopstvene brodove i oružane jedinice, britanska kruna odlučila da ukine njen monopol na trgovinu opijumom u Kini i dozvoli drugima preduzetnicima da se obogate na isti način.

Međutim, pored toga što je opijum bio zabranjen, zbog čega je stalno pretio prekid profitabilnog šverca, problem je predstavljalo i to što Kinezi nisu dozvoljavali pristajanje britanskih i drugih stranih brodova nigde osim u blizini grada Kantona. Štaviše, i tamo, oni su mogli da borave i deluju samo tokom jeseni i zime.

Kada je 1839. godine kineski dvor zaplenio i uništio oko 1.200 tona opijuma u posedu britanskih i drugih stranih trgovaca, među kojima i Amerikanaca, i zapretio smrtnom kaznom svima koji nastave s njegovim krijumčarenjem, britanska kruna odgovorila je slanjem ratnih brodova i bombardovanjem kineskih obalskih naselja.

Dok su Kinezi imali samo nešto starih musketa i u velikoj meri se oslanjali na strele, koplja i mačeve, Britanci su posedovali puške većeg dometa, preciznosti i brže paljbe. Njihova artiljerija je takođe bila znatno modernija – sastojala se od oruđa daljeg dobačaja, koja su pri tom bila lakša za premeštanje, odnosno, manevrisanje.

Britanski parni brodovi nisu zavisili od smera vetra i morskih struja, kao što je bio slučaj sa kineskim džunkama. Štaviše, na ratištu se pojavio i prvi metalni vojni brod Ujedinjenog Kraljevstva, gvozdeni “Nemezis”, pa su Britanci, zahvaljujući tehnološkoj superiornosti mleli sve pred sobom, neretko ubijajući stotine i hiljade Kineza a da ne izgube nijednog svog čoveka. Nakon Dinghaja, Makaoa, Humena i mnogoljudnog Kantona, pali su i obalski gradovi Amoj, Vusang i Šangaj, da bi flota Gordog Albiona onda krenula uzvodno rekom Jangce do Dženđanga i Nankinga, koje je takođe uzela nakon žestokog bombardovanja.

Taj, Prvi opijumski, rat završio se pristankom Kine da za trgovinu sa Ujedinjenim Kraljevstvom otvori pet luka, obešteti britanske trgovce za opijum koji im je oduzela i izuzme ih od primene kineskih zakona.

Britancima je i predato ostrvo u blizini Kantona na kojem će potom biti izgrađen Hongkong, a koje su oni tražili kako bi imali stalno uporište za svoj amoralni posao trgovine opijumom. Njega pojedini istoričari s pravom nazivaju “najvećim švercom droge u istoriji čovečanstva koji je sponzorisala neka država”.

Drugi opijumski rat

Međutim, i nakon potpisivanja sporazuma iz Nankinga opijum je ostao zabranjena supstanca u Kini, a kretanje Britanaca i drugih stranaca po zemlji je bilo ograničeno. Takav propis, osim proširivanja trgovine, kočio je i slobodan rad hrišćanskih misionara, pa je bilo samo pitanje vremena kada će Ujedinjeno Kraljevstvo i druge zapadne sile ponovo vojno intervenisati.

I tu na scenu stupa osmi erl od Elgina, sin iz drugog braka škotskog plemića Tomasa Brusa, koji je ojadio atinski Partenon. Džejms Brus je 1857, nakon otpočinjanja Drugog opijumskog rata, postavljen za opunomoćenog ambasadora za Kinu i Daleki istok i u tom svojstvu je predvodio bombardovanje Kantona i potpisivanje Sporazuma u Tjencinu (Tjenđinu) 1858. godine.

On je predviđao otvaranje deset novih luka za trgovinu sa inostranstvom i slobodu kretanja stranih plovila duž reke Jangce, te nalagao da Kina isplati visoku novčanu odštetu Velikoj Britaniji i Francuskoj. On je tim silama pružao i mogućnost da otvore ambasade u Pekingu, što su prethodno decenijama tražile. Štaviše, iste godine u Šangaju je postignut i dogovor u kojem su Kinezi pristali da legalizuju opijum.

Međutim, uprkos svemu tome, neprijateljstva su se nastavila iduće 1859. godine i Brus je od svoje vlade dobio zadatak da prisili kineski dvor da poštuje potpisane sporazume, izvini se za napade na britanske snage i plati odštetu za gubitak života i materijalne troškove koje su one pretrpele da bi odbili te napade i uopšte slomile otpor.

Britanci i Francuzi odlučili su da ovog puta zajedničkim snagama prodru u Peking kako bi tamošnji dvor prisilili na predaju. U tu svrhu su prikupili blizu 18.000 vojnika, koje je iz Hongkonga na sever Kine, do Jantaja i Dalijena, prebacila flota od čak 175 brodova. Ta dva obalska grada brzo su pala, kao i tvrđave Dagu, nakon čega je zauzet i Tjencin.

U tom trenutku kineski dvor je zatražio pregovore, ali je zbog uvrede koju je jedan od članova anglo-francuske delegacije uputio kineskom plemiću, nju zarobila i odvela u prestonicu. Tamo je 20 britanskih i francuskih izaslanika pogubljeno na surov način postepenim odsecanjem različitih delova tela.

Pljačkanje Pekinga

Kada je zapadnjačka vojna ekspedicija ubedljivo porazila kinesku armiju, koja joj je pošla u susret da bi zaštitila prestonicu, Peking je ostao bez odbrane.

Put ka srcu kineske države otvorio se u znatnoj meri i stoga što je dinastija Ćing bila strahovito ekonomski i vojno oslabljena velikim religijskim ustankom i međuetničkim sukobom poznatim kao Taiping, koji je 1850. pokrenuo hrišćanin Hong Sjućuen. U tom građanskom ratu, koji je, kasnije će se ispostaviti, trajao sve do 1864. godine, usled borbi i bolesti, smatra se, život je izgubilo između 20 i 30 miliona Kineza.

Kao osvetu za masakr anglo-francuskih pregovarača i lekciju kineskom vladaru caru Sjanfengu, koji se već bio evakuisao iz Pekinga, Brus je naredio pljačku i spaljivanje Stare letnje palate (Juanming Juang), u kojoj je živela carska porodica i koja se nalazila na oko osam kilometara od zidina Pekinga.

Reč je o arhitektonskom kompleksu površine čak tri i po kvadratna kilometra sa oko hiljadu građevina, koji je bio izgrađen tokom 18. i 19. veka. On je sadržao fine, prostrane vrtove i stare umetnine i zanatlijske proizvode od žada, porcelana, zlata i svile vrhunskog kvaliteta i neprocenjive kulturne i materijalne vrednosti. Njih su, pored Brusovih crvenih mundira, prisvojili i francuski soldati. U pražnjenju i paljenju te veličanstvene palate učestvovalo je čak 4.000 kolonijalnih vojnika.

Britanske i francuske trupe poharale su i manju Novu letnju palatu, te opljačkale i sam Zabranjeni grad, formalno sedište kineskog dvora unutar Pekinga, gde su čak dletima sastrugali zlato sa velikih metalnih kotlova koji su služili za držanje vode koja bi se upotrebila u slučaju požara.

Postoji i zapis da je osmi erl od Elgina nameravao da spali i sam Zabranjeni grad, ali da su ga od toga odgovorili Francuzi, insistiranjem da bi to bila prevelika uvreda za dinastiju Ćing i državu u celini, koja bi izazvala duboku mržnju i znatno otežala položaj stranaca u Kini.

Naravno, britanskom erlu i njegovim najbližim saradnicima, željnim da demonstracijom sile kazne i pokore Kineze, nije padala na pamet pomisao da je egzekucija nekolicine britanskih i francuskih pregovarača, mada surov čin, bio akt očajničke i pravedne borbe Kineza za opstanak na sopstvenom tlu – milioni podanika cara Sjafenga bili su zavisnici od opijuma koji su dovlačili Britanci i drugi zapadnjaci, tuce kineskih gradova je bilo razoreno bombardovanjem i na desetine hiljada ljudi ubijeno.

Niti im je smetalo to što je najkrupniji motiv za njihovu intervenciju u Kini bila želja da se na račun tuđih života i zdravlja pravi profit. Odnosno, da se vlast i narod te zemlje prisile na tolerisanje krijumčarenja droge, koja je kroz bolesti zavisnosti, rast s njom povezanog kriminala i isisavanje srebra iz kineske ekonomije razaralo tkivo društva i države.

Griža savesti?

Ipak, treba i reći da su britanski plemići, čiji se značajan, može se reći i središnji, deo obrazovanja sastojao od izučavanja klasika, naročito grčke mitologije i umetnosti, bili zgranuti postupkom Tomasa Brusa, sedmog erla od Elgina, te su ga smatrali vandalom i običnim lopovom. Čuveni škotski pesnik, romantičar Lord Bajron, zaljubljenik u klasičnu umetnost, koji se kasnije lično pridružio grčkom ustanku za oslobođenje od Turaka, čak je napisao i pesmu koja oplakuje činjenicu da su lepotu i dostojanstvo Partenona oskrnavile britanske ruke.

Tomas Brus je zbog tog društvenog pritiska bio prisiljen da objavi traktat u kojem je pravdao svoje postupke u Grčkoj. Pošto su ga troškovi prikupljanja i prebacivanja atinskog blaga u Ujedinjeno Kraljevstvo mnogo koštali, on ne samo što je izgubio ugled, već se našao i na ivici bankrota, usled čega je morao da ga ponudi državi na otkup. Na kraju, bio je prisiljen da statue ustupi Britanskom muzeju 1816. za novčanu naknadu od ondašnjih 35.000 funti, koja je bila više nego duplo manja od troškova koje je podneo da bi ih uklonio s Partenona i prebacio u Veliku Britaniju (75.000 funti).

I kada je njegov sin Džejms u pitanju, zna se da je kraljica Viktorija bila nezadovoljna i kritična u odnosu na činjenicu da je on spalio letnju palatu kineskog cara. Mada nije imala milosti kada su u pitanju kineske molbe da zaustavi krijumčarenje po zdravlje ljudi i funkcionisanje društva štetnog opijuma, njoj sigurno nije bilo teško da se u mislima poistoveti s tragičnom sudbinom kineskog vladara, odnosno, zamisli kako bi neprijatno i ponižavajuće bilo da je neko zapalio njen dvorac.

Poznato je, međutim, i to da je ministar finansija iz doba Drugog opijumskog rata Vilijam Gledstoun, koji će kasnije postati i premijer, rekao da živi u strahu od božjeg suda Engleskoj zbog nepravde koju je pričinila Kini.

No, uprkos moralnom vajkanju, Ujedinjeno Kraljevstvo je nastavilo da tu drogu prodaje Kinezima sve do 1907. godine, kada je domaća proizvodnja kvalitetnog opijuma u najmnogoljudnijoj zemlji sveta konačno u potpunosti eliminisala potrebu za uvozom. U to vreme, međutim, dinastija Ćing je već brojala svoje poslednje dane.



Izvor: RTS

Komentari (0)

    Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!

Ostavite komentar