Jeziva tragedija koja se dogodila jutros u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru u Beogradu potresla je sve ljude u Srbiji.
Jedna majka uputila je pismo koje prenosimo u celosti:
Ono što učimo decu je ono to će nam se sutra kao bumerang vratiti. Kakav je to otac koji dete od 14 godina vodi u streljanu? Kakav to roditelj osposobljava dete da rukuje oružjem? Kakvi su to roditelji koji ne posvećuju detetu dovoljno pažnje i ne primete promene na svom detetu koje sa tako malo godina na tako ozbiljan način priprema zločin? Gde smo kao društvo zakazali?
Užas koji se u Beogradu desio, do skoro je mogao da bude samo scenario za horor film. Ali ne, ovo je surova realnost koja nam je danas udarila bolan šamar. Devetoro ubijenih, šestoro ranjenih, i mnogo onih koji će imati traumu za ceo život.
Ako pričamo o žrtvama treba da uzmemo u obzir celu društvenu zajednicu.
Mnogo toga kreće od porodice, nekad izgovorene reči kojih nismo ni svesni utiču na našu decu. Ali šta je to što je jednog dečaka navelo na ovakav zločin?
Kažu da je bio miran, tih, povučen, dobar đak i da ništa nije ukazivalo da nešto ovako može da se desi. A strašnija je stvar da je taj tihi dečak imao spisak žrtava i pripremljen zločin! Negde smo svi pogrešili!
Ako govorimo o porodici, u ovom slučaju moramo da postavimo pitanje: kakav to otac osposobljava dete od 14 godina da rukuje oružjem? Kakav to roditelj dozvoljava da dete ima pristup oružju? Kako jedna streljana dozvoljava da maloletna lica uče da koriste vatreno oružje? Mnogo je pitanja na koja se moraju dati odgovori.
Ovde je još strašnija stvar što je otac dečaka zdravstveni radnik koji je morao da primeti da se nešto dešava. Čak i da nije imao paihologiju kao predmet, kao roditelj je morao da razgovara sa svojim detetom i da zna kakve dete ima probleme.
Postavlja se pitanje odakle detetu molotovljevi kokteli koji su pronađeni? Neko je morao da mu da novac, a to su roditelji. Sad više nije pitanje ko kontroliše decu već moramo da se zapitamo da li je došlo vreme da neko kontroliše i roditelje.
Možda nam je do sada bilo uobičajeno da čitamo vesti o masakrima u američkim školama, ali desilo se i nama. I kad god pomislimo da će nas nešto zaobići treba da postavimo pitanje, šta ako se ovo baš meni ili nama desi?
Masakr u Beogradu treba da nam bude poslednji alarm i upozorenje da moramo da budemo svesniji, da moramo da razgovaramo sa decom, da moramo da motrimo svaki njihov korak, postupak i izgovorenu reč, jer bilo šta od toga može da nam bude pokazatelj da postoji problem!
Komentari (0)