Vesna Knežević, novinarka RTS-a, napisala je tekst u kome je iznela stav da predsednik Srbije Aleksandar Vučić govori iz principa države, objašnjavajući da će istorija prema njemu biti milostivija od savremenika. Tekst prenosimo u celosti:
Sa najnovijim planom koji je EU podastrla Beogradu i Prištini, Kosovo je od regionalnog i evropskog spora preko noći postalo isključivo geopolitičko pitanje. Svi drugi elementi kosovskog problema više ne postoje, od prava državnog i međunarodnog, preko pitanja imovine i ekonomije, do tipa društva i vladavine. Mirnodopski argumenti su suspendovani, metafore prizemljene, a Kosovo je sada i bukvalno postalo samo malo poglavlje u knjizi koju Zapad piše o Rusiji. Velika istorija je krenula u pohod protiv sitnih zahvata i popravki. Treba se nadati da će se Srbi ovog puta s njom suočiti kao država i elektorat, a ne kao narod i vera. Bolje će proći.
Srbija je u teškoj situaciji? Nije jedina. Bivali su drugi u još težima, ili jesu ovog trenutka. Prošli su drugi i gore jer su u nekoj analognoj situaciji doneli lošiju odluku, ili je traumatizovani i opijeni upravo donose.
Kome treba primer, evo odmah jednog: Srbi su izgubili Jugoslaviju i od toga napravili moralni slučaj sui generis. Austrijanci su izgubili imperiju, i od toga napravili turističku atrakciju. Ne odmah, ne u pravoj liniji, prvo su kao Jevreji lutali kroz pustinju, s tim da su Austrijanci ostavili iza sebe pustinju, nije bila kad su u nju ušli. Sad se međutim ne govori o istorijskim epizodama krvi i osvete, već o tome da li nacije vlastite neuspehe mere zemaljskim ili nebeskim aršinima.
Ali eto problema u startu, jer Srbi ne vole poređenja, naročito ne kad ona imaju terapeutski karakter, kad donose utehu da se stvari sagledaju u nekom, za institucije, organizacije i fenomene razumnom vremenskom okviru od dvesta ili trista godina. Odsustvo svake želje za poređenjem, za kontekstualizacijom vlastitih nevolja ukazuje na neki nesporazum Srba sa svetom.
Autorstvo nažalost nije moje. Kategoriju „nesporazuma sa svetom“ dao je Bogdan Bogdanović u jednom intervjuu za „Feral Tribune“ koji smo radili 1995. u njegovom bečkom stanu u Davidovoj 7. Na pitanje zašto Srbi uvek misle da je sve što im se događa svemirska nepravda bez ikakvog uticaja s njihove strane, Bogdan je preneo jedno zapažanje iz vremena kada je bio profesor na Arhitekturi u Beogradu. Tačni citat nemam, sve je otišlo u vetar analognih medija, ali ide otprilike ovako: „Kad sam sa studentima putovao po Evropi, ništa im nije bilo dobro. Svi su pravili lošu arhitekturu, bezveznu umetnost, nejestivu kuhinju. Neprestano su mi se žalili kako su Šveđani glupi, Francuzi glupi, Nemci naravno najgluplji. Odakle im to da su svi glupi osim Srba?“
Na kraju je profesor emeritus poentirao formulacijom preciznom kao rubovi na neboderima Čikaške škole: „Ne znam zašto i kako, ali neki nesporazum Srba sa svetom postoji.“
I tačno i skroz pogrešno. Nemaju svi Srbi taj problem, čak ni većina. Ako se Srbi kao narod idealno-tipski podele – kako sam to uradila u jednom ranijem tekstu („Tri kategorije Srba i fantomska bol istorije“) – na Večne Srbe, skraćeno „Večne“; Savremene Srbe ili „Savremene“; i Srbe s viškom identiteta, skraćeno „Višak“, onda samo prva kategorija stoji u nesporazumu sa evropskom i širom okolinom. Druga delimično, od situacije do situacije, s tim da je ona fleksibilna i brzo uči – kad hoće. Kad neće, i Savremeni se sklone unutar gabarita večnosti, ne toliko što misle da su Večni u pravu, nego ih im je žao. Zato Savremeni nekad čitavu svoju aktivnost u graničnim situacijama kao što su ultimatumi, iseljavanje, rat, neobjašnjive epizode autodestruktivnosti, svode na to da Večne štite od realnosti.
„Višak“ nema taj tip komunikativnih problema, ali on je kolaterala. Njihova iskustva se agresivno otpisuju kao „gubitak nacionalne supstance“, „oteto prokleto“, „odrođeno“ i slično. Savremeni samo gledaju u stranu kad Večni u besu, bolu i razočarenju svom snagom odrape po Višku. Oni su isprepadani autodestruktivnom energijom Večnih gore nego sam Višak.
Pri tome niko od njih ne može, a Višak i ne želi, da Srbima prišpara odgovor na osnovnu dilemu: Da li oni u ovom istorijskom trenutku govore kao narod ili kao država?
Nije isto. Narodi su amorfni, države su konstruisane. Narodi su suspektni, države su predvidive. Ako progovore kao narod, opet ih niko neće razumeti.
Srbija na raskršću – Užitak ili Vrlina?
Najveća društvena i istorijska klopka koju su Večni postavili Savremenima i nesrećnom Višku je već spomenuta samorazumljivost da srpske situacije, nevolje i drame nemaju paralele. Da se ne mogu upoređivati ni sa čim što se već dogodilo drugima tako ili nekako slično. Da o iskustvima drugih, posebno kad se pojavljuju u formi nacionalnih muka i pasija, nije potrebno ništa ni znati, jer se time zamagljuje ontologija domaćeg.
Sve je kod Večnih sui generis, sve one of a kind, sve izuzetnost koja se događa samo Srbima i nikome drugom. Time se mitologizuje jedna sasvim normalna pojava, ta da se kroz istoriju smenjuje niz analoških situacija koje je moguće upoređivati i stavljati u međusobni odnos. Ne istih situacija, jer da jesu, onda bi se to svelo na rebuse dve slike i uputstvom „pronađite tri različita detalja“. Ne dakle istih, ali dovoljno prepoznatljivih jer su ispletene oko centralnih emocija pobede, poraza, rata, mira, kompromisa, i religije. Religije jednom kao institucije, drugi put kao organizacije.
Večni su uspešni u tome zato što se glavnina njihovog života ne odvija u objektivnom toku vremena, već u bergsonovskoj duree/trajanju. U prethodnom tekstu duree je samo ovlaš spomenuto, kao sitni elemenat primenjene filosofije. Njegovo značenje u održavanju kolektivne svesti na borbenom nivou zaslužuje više.
Duree/trajanje je specifična kombinacija vremena i svesti. Kod Bergsona individualne svesti, ali, kao što to često biva s teorijama, i ovu je praksa pretekla. „Duree“ otkucava unutrašnje trajanje kroz niz doživljaja koji se prelivaju jedan u drugi, rastu i uvećavaju se iznutra kao neprekidno produžavanje prošlosti u sadašnjost, sadašnjosti u budućnost. Budući da događaji i senzacije teku kao reka, uvek slede jedan iza drugog, nikad ne stoje jedan pored drugog, čime šanse za međusobna upoređivanja i procene normalno padaju.
Mala digresija: postoji već i politička teorija koja se bez problema izvodi iz Bergsonove duree, takozvana „organska demokratija“ Aleksandra Dugina. Nije Anrija Bergsona (1859-1941) proganjao samo Vatikan. Bio je sumnjiv i kritičarima totalitarizma, koji su ga locirali neposredno u blizini ideologije nacionalsocijalizma. Naravno ne kao simpatizera nacizma, jer Bergson to nije bio, već kao nenamernog rodonačelnika ideje o mentalnoj plazmi élan vitala gde jedinke komuniciraju dodirom antena kao mravi.
Večni su samo gosti u objektivnom vremenu. Kad ih se suoči sa realnim problemima nacije, oni odmah pobegnu u duree i odatle moralno ucenjuju Savremene i Višak ćirilicom, Svetim Savom, nebeskom nagodbom i smrtnom demografskom presudom „bolje rat nego pakt“. Objektivni problemi su im drugorazredni, kao na primer ekonomija, rast, investicije, tržište rada, vizni režim, prodavanje pameti u najboljem smislu (uspeh srpskog IT sektora), internacionalna propusnost srpskih univerziteta, studiranje mladih napolju, po Evropi i drugde. Istina, kod glupih naroda, ali razmena i otvorenost su danas uslov da se mirne savesti ostane kod kuće.
Nebeska Srbija
Odsustvo poređenja se iz duree tvrdoglavo nameće kao narodna vrlina. Na primer „mem“ (meme), odnosno istorijsko-kulturni gen o Srbima kao „nebeskom narodu“. Kako se taj praktično koristi?
Mnogo je izuzetnih na svetu, to je univerzalni mem. U srpskoj varijanti tog kompleksnog mema o nekom urgentnom izboru egzistencijalnog tipa meša se više primera od arhaičnog doba, preko Antike do Srednjeg veka, što je ogroman kulturni bazen kad se zna da je Evropa tada obuhvatala još i Severnu Afriku i Bliski istok do Persije. To nikako ne umanjuje autentičnost srpskog mita o izuzetnosti, daleko od toga, taj mit je svedočanstvo vitalne kolektivne mašte, po svemu ravnopravne u širem okviru evropskih kulturnih mema.
Mnogi su u dugoj istoriji birali između dva puta. Sveti Petar je birao hoće li u Rim ili Jerusalim. Sveti Pavle je srušen s konja na putu za Damask („damaskovan“ je, kako kažu neki evropski jezici) jer nije hteo da bira. Jevreji su birali jesu li za Jehovu ili Zlatno tele – ko je doneo krivu odluku neceremonijalno je posečen.
Vizuelno najupečatljivija dilema, široko raširena u umetnosti je ikonološki motiv „Herkulesa na raskršću“, kad Zevsov vanbračni sin mora da bira između dve žene kao alegorije Uživanja i Vrline, lakog života i teškog života, hedonizma i morala. Neba i zemlje.
Poslednja večera kneza/cara Lazara gde on odlučuje da neće prihvatiti turski ultimatum, već radije poginuti, praktično je preslikana Isusova poslednja večera, sve sa spremnim, unapred izdvojenim Judom Brankovićem. Da se i ne spominje kako se judeo-hrišćanski bog nekoliko puta nosio sa dilemom da li da uništi čovečanstvo, pa je uvek ispočetka stvarao prvog čoveka Adama, o čemu su natuknice rasute po čitavoj Bibliji. Jevanđelje po Mateju spominje dva puta uski put za dobre koji žive životom pravednika i široki koji vodi u propast „a mnogo ih ima koji njim idu“ (7.13).
Opet, da li ta preklapanja urgentnog egzistencijalnog izbora umanjuju vrednost srpskog mita o nebeskoj Srbiji, u kome se mešaju memi Kosovske bitke, poraza, dubokog gubitka, Poslednje večere i Kantovog transcendentalnog subjekta? Ni najmanje. Sigurno bi se dopao i Platonu i Euhemeru koji su insistirali na racionalnom jezgru svakog mita. Dosta mlađi Đambatista Viko bi takođe pohvalio svežinu i snagu srpskog nebeskog mita, pustio koju suzu, možda potražio nešto slično kod Homera, recimo kad se Odisej nakon svih peripetija konačno vraća kući, na Kosovo. Šta će na Itaki.
Kao i mitovi, i narodi u principu imaju jedno racionalno jezgro. Srpski narod ima Večne kao iracionalno jezgro.
I to je u redu, složili bi se Herder i romantičari. No onda se mit o nebeskoj Srbiji iz duree gde su ga Večni čuvali i negovali preselio u nacionalnu političku kulturu, i to tek poslednje tri decenije kao diktat i pritisak. Ni to ne bi bio poseban problem, jer svaki evropski narod ionako misli da je on najbolji, zašto ne bi Srbi. Problem međutim jeste da taj mit neguje prezir prema stvarima ovoga sveta, štaviše ima funkciju da u tom smislu disciplinuje Savremene i Viškove, da ih duboko postidi što bi hteli nešto lakše u životu, a to je da ne budu baš profesionalni Srbi 24 sata na dan.
Na to se nadovezuje još jedan problem koji mit o nebeskom karakteru Srba unosi u političku kulturu, u governmentality i stranačke pejzaže kroz istoriju – pitanje samodovoljnosti takvog stava. Recimo da se prihvati kako su Srbi posebni u smislu sui generis, da su svi drugi narodi korumpirani jednostavnijim rešenjima i zemaljskim dobrima, da drugi kukavički vrednuju život više od smrti.
Ali, eto nevolje – da bi po vlastitoj proceni bili posebni i autodestruktivni za više dobro, potrebno im je divljenje drugih. Cela Evropa ima da se divi! Ne mogu da budu posebni i da se žrtvuju u tišini. Da to ne može niko, nijedan narod, Večnima ne pada na pamet, jer ih kao posebne i ne zanima kako te iste probleme rešavaju drugi.
Svi za narod. Ima li nekog za državu?
„Narod“ kao odrednica savremene politike je amorfan elemenat. Ako se izuzme aktuelna upotreba „ukrajinskog naroda“ od strane EU i samog ukrajinskog vođstva, „narodi“ više praktično ne postoje, ne kao relevantni elementi. Kako ratna koalicija unutar EU koristi tu kategoriju, ne prezajući od njenog arhaičnog shvatanja, uskraćujući joj racionalnije političke interpretacije, gurajući preko nje građane Evrope tutto completo u bergsonovsko unutrašnje vreme, to je potpuno novo. Osim toga i priča za sebe. Budući da se ne može govoriti o svemu sve vreme, ovde se misli na jezičku i pojmovnu upotrebu „naroda“ u srpskoj politici poslednjih vek i po, ako se kao granica modernosti uzme stvaranje kraljevine 1882. godine.
Večni Srbi, oni koji se doživljavaju čuvarima mita o nebeskoj Srbiji, nemaju problema samo sa vremenom, već, iz toga izvedeno, i sa konceptom države. Srpske države, nacionalne srpske države, evropske države Srbije, države Srba i tuđih manjina na svojoj teritoriji. Država ih sputava, jer država postavlja granice, ne samo teritorijalne. Države se modernizuju, optimizuju, prilagođavaju, upoređuju, uče; države racionalizuju mitove iz kojih su izrasle i, iako ih ne zaboravljaju, više se ne definišu kroz njih, već kroz uspešnu ekonomiju i razuman poredak. Najgore od svega, države se menjaju. Zato Večni održavaju stalnu vatru ispod srpskih političkih elita, ne dozvoljavaju im da dođu do konkretnih pitanja standarda i boljitka, već od njih traže da im glavni zadatak bude održavanje amorfnog odnosa između naroda i države.
Odatle neprestani srpski eksperimenti sa granicama, zato su se nizovi srpskih vođa igrali Jugoslavije, za čije stvaranje Nikoli Pašiću i kralju Petru I treba organizovati suđenje na Nebesima. Gde to ima, nacija pobedi u ratu i prvo što napravi raspusti nacionalnu državu!
Iskreno, ko to radi? Osim ako se od veće u koju se utopila ne očekuju neke veće koristi – ali sigurno ne za državu, jer je ona 1918. izbrisana, ne za naciju, jer je ona 1945. ukinuta, ne za zdravu pamet, jer je ona u martu 1941. zatučena – već za narod. Nosioci mena su u svim tim prilikama bili Večni, koji su se reinterpretirali kroz razne ideologije, uključujući i komunističku (mitologizacija streljanja saboraca za kašiku kajmaka i slično).
Na svakom raskršću su Večni donosili odluku u ime svih Srba, i na svakom skretanju doneli pogrešnu. Oni to mogu, zato što na prvi pogled i ne odlučuju Večni, nego državna vlast. Za posledice nisu nikad odgovorni Večni, nego vlast. Da ta vlast, čak i kad želi, ne sme i ne može drugačije nego kako se iz bergsonovskog duree od nje očekuje, potpuno je jasno.
Opšti sud: narod je kategorija napuštena u savremenoj politici, između ostalog zato što relativno lako dopušta da bude svedena na rat – to je radio Hitler, to se gleda sada u Ukrajini, to se radilo osamdesetih i devedesetih u Jugoslaviji.
Posebni sudovi:
- Večni su se proglasili glasnogovornicima srpskog naroda.
- Šta je srpski nacionalni interes, odlučuju Večni; Savremeni samo dotle dok im daju podršku.
- Svi ostali, kao pobunjeni Savremeni, ili razni Viškovi koji protestuju da su isključeni iz javnih diskursa za formiranje srpskog nacionalnog interesa, izdajice su i prodane duše.
- Jedini izbor koji Večni nameću Srbima jeste „ili Dečani ili šoping u Pandorfu“ (komentar iz Sputnjika). Da neki Srbi dolaze u Beč zbog koncerata, izložbi i knjiga, ne zbog „Pandorfa“ je nebitno. Da neki Srbi studiraju u Beču je nebitno. Da se „Pandorf“ ustvari zove Parndorf je takođe nebitno. Iako među Večnima ima obrazovanih ljudi, u smislu akademskog znanja, tačnost i preciznost nije nešto to ih zanima.
Direktan sud: srpski narod je – prečesto – neprijatelj srpske države.
To su uzroci „srpskog nesporazuma sa svetom“, bukvalno ovog momenta sa Zapadom i EU. Nije jasno ko govori u ime Srbije, država ili narod, to jest Večni u njegovo ime. Koškanje u srpskoj skupštini je upravo išlo ka tome da se izvršnoj, dakle operativnoj državnoj vlasti uskrate reč i legitimnost. Na slikama se vidi kako uzurpacijom nacionalnog interesa „narod“ negira Srbiju kao državu, parlament svodi na okupljanje plemenskih starešina, a narodne poslanike na rulju.
Objektivno mereno, više su do sada Mađarska i Turska učinile za Rusiju poslednje godine, nego čitava otvoreno rusofilska scena u Srbiji. Zato će Večni pre ići na nasilno rušenje vlasti, nego što će joj tolerisati da proglasi sankcije Rusiji kao Mađarska, stane uz NATO kao Turska i čeka da vidi kakvu geopolitiku to daje. Treba li uopšte objasniti ironiju takvog odnosa snaga?
Sazrevanja Aleksandra-Pavla Vučića
Srpski lideri se razlikuju po tome da li progovaraju iz principa naroda (a šta je narod diktiraju Večni) ili iz principa države. Slobodan Milošević je govorio iz principa naroda.
Aleksandar Vučić govori iz principa države. Jedini srpski lider osim njega koji je govorio iz države bio je regent Pavle. Ne treba zaboraviti, kad je Pavle pokušavao da spasi Jugoslaviju od rata i od same sebe, ona je bila konfederacija velike Srbije i velike Hrvatske. Bila je u procesu da to postane. Pavle je delovao sa platforme povratka srpske državnosti.
Kod Vučića je u pitanju proces; po Kantu, razvoj u saznanju. I on je ušao u politiku govoreći iz naroda, s tim da je postepeno, kako je preuzimao državu, preuzimao i njen jezik. Ne zato što je nekog „izdao“, već što je sabrao dva i dva iz srpske istorije. Shvatio je gde Srbi gube – kad puste da ih Večni vode. Shvatio je gde Srbi dobijaju – kad se bace na uređenje najbolje moguće države i mreže spoljnih saveznika.
Aleksandar Vučić govori jedan jezik kad govori engleski, drugi jezik kad govori srpski. Liči na tautologiju, a nije. Spominje se jezik, misli se na komunikaciju; odakle se komunicira nacionalni interes, iz naroda ili države. Jezik može biti bilo koji.
Vučić je naučio državu. Tu se ne misli da je on naučio državu nečemu, da dubi na glavi, skače kroz obruč i slično. „Naučiti državu“ je ovde analogija prema rečenicama kad se za nekog kaže da je naučio engleski, geografiju ili matematiku. Sad kad je naučio državu, sad ga teraju ili natrag u mit, ili s vlasti.
U intervjuu FAZ-u koji je dao kad je službeno postao premijer, Vučić je srpske poraze iz ratova 90-ih u suštini sveo na pitanje komunikacije. Manje prava su imali drugi da se žale na Jugoslaviju od Srba – samo su drugi bolje govorili o tome šta hoće. U tom intervjuu Vučić kaže (parafraza), kako su tada svi govorili gledajući u budućnost, to jest ono što su EU (EEZ) i Amerika želeli da čuju kao budućnost, samo su Srbi gledali u XIX vek i odatle argumentovali.
Svi su devedesetih govorili kao države, jedino je Srbija govorila kao narod. Da li je čudo kako je prošla?
Sigurna sam da će istorija biti milostivija prema političaru i državniku Aleksandru Vučiću nego što su savremenici iz sve tri kategorije Srba. Jedno je sigurno, on nikad neće priznati Kosovo, ali će igrati igru dok može i nadati se nekom povoljnom rešenju za pedeset ili sto godina. Njega tada neće biti, ali biće srpska država – ako je Večni Srbi ponovo ne unište.
Večni ne taktiziraju, paktiraju ili čekaju. Kod njih je sve sada ovde odmah, zato što je u bergsonovskoj duree sve sada ovde uvek. Račun će ionako platiti Savremeni i onaj Višak koji ne uspe da se evakuiše.
Da li su joge opasne?
Posle neuspelih ratova iz devedesetih, Srbiji ostaje kao uteha jedno moćno sredstvo za brigu o njenoj manjini na drugim teritorijama – Srpska pravoslavna crkva. Njoj je, u trenutnoj funkcionalnoj raspodeli između crkve i države pripala uloga balansa i kompenzacije. SPC stoji danas otvorena prema svim državama-domaćinima i za sve tri kategorije Srba. I tu pomaže poređenje – nisu svi otvoreni u SPC-u, ali pre tridesetak godina nije bio otvoren niko. Čaša je napola puna.
Ali, kao što su Večni samorazumljivo preuzeli jezgro Srpstva, tako se sad bore za srce i jezgro SPC-a. Dok ne dođu, ili se ne vrate u poziciju diktata, neće popustiti, boriće se za kontrolu nad svakim detaljem. Joga je jedan od tih detalja, koji je u saopštenju Informativne službe SPC-a („Ne širiti smutnju promocijom joge“, 18. januara) podignut na nivo urgentnog teološkog pitanja.
Kolegijum episkopa je to naravno mogao da raspravi u tišini sa vladikom Grigorijem. Zaista ne govori o dobrom stilu jednog pravoslavnog arhijereja da kao „influenser“ objašnjava široj javnosti kako se on razgibava.
Objektivno, koliko Srpkinja, Srba i Srpčadi ide na jogu kao na fitnes? Nekoliko hiljada? Koliko njih je zbog praktikovanja joge prešlo na hinduizam? Pet, deset, niko? Ali ne radi se tu o brojevima, razmerama i neposrednoj opasnosti joge, već o diktatu Večnih koji se u konkretnom slučaju javljaju iz vrha SPC-a.
Funkcija tog saopštenja je da se patrijarh Porfirije podseti kako je on patrijarh Večnih i nikog drugog, te da će patrijarh drugih i ostalih biti tek kad drugi i ostali postanu Večni. Odlazeći u Ameriku, ne samo u pastirsku, već očito i u diplomatsku misiju, Porfirije je stavljen u situaciju da vernicima i inima objašnjava „ideologiju joge“. Ako to nije namerno mrvljenje energije jedne osobe opterećene teškom i odgovornom dužnosti, ne znam šta je.
Kad je moj sin bio mali, pričala sam mu bajke. Mislila sam da će mu pomoći u vežbama mašte i kreativnosti. Ali nisu se razumeli, moj Nikola i bajke. Čitao je Vini Pua, mitološke priče Gustava Švaba i probranog Ovidija, gledao „Cipeliće“, „Doktora Baltazara“ i „Štrumpfove“, sve s voljom, ali bajke ne.
Prestala sam da pokušavam posle „Pepeljuge“. Mislila sam da prati radnju, dok je on u stvari očekivao napad.
„A jesu li pepeljuge opasne?“, pitao me je jednog trenutka.
A jesu li joge opasne?
Komentari (0)