Za razliku od “baš me briga” osoba, onih koje kroz život naprosto plešu, ne obazirući se ni na kakve prepreke, postoje ljudi koji u svemu vide kamen spoticanja i razlog da misle da svaki vreba baš njih ili njihove najmilije.
Određeni stepen brige nam omogućava da rešavamo probleme i efikasno funkcionišemo u svom okruženju, kaže psiholog mr Sanja Marjanović iz savetovališta “Ekvilibrijum”. Međutim, ne brinu svi ljudi istim intenzitetom i to je ono što ovaj normalan proces čini patološkim.
Normalna ili patološka?
– Brigu karakteriše lanac misli (i/ili ređe slika) kojima se predviđa negativan ishod određenih situacija i prate ga negativne emocije, najčešće anksioznost, odnosno strah. Iako je briga uobičajena za sve ljude, kontinuirana i intenzivna briga o različitim aspektima života može da dovede do razvoja takozvanog generalizovanog anksioznog poremećaja (GAP). Postojanje generalizovanog anksioznog poremećaja pored hronične brige, karakteriše još i osećaj nemogućnosti da se briga kontroliše ili zaustavi, intenzina anksioznost i uznemirenost, mišićna napetost, smanjena sigurnost u suočavanju sa svakodnevnim problemima, nesanica – navodi Sanja Marjanović.
Osobama koje pate od GAP-a je mnogo teže da kontrolišu ili zaustave zabrinutost, a kod njih se javlja i takozvana briga povodom brige, koja predstavlja dodatni uzrok stresa.
– Uviđajući da svoju brigu koja je intenzivna i frustrirajuća ne mogu da kontrolišu, osobe se dodatno plaše ovog procesa i sve više gube sigurnost u sopstvene kapacitete da prevladaju neprijatna osećanja konstantnog straha i uznemirenosti. Briga prestaje da bude način da se neki problem efikasnije reši, već postaje jedan disfunkcionalni proces koji osobu drži u stanju napetosti skoro svakog dana po čitav dan. Osoba brine o svemu, poslu, finansijama, interpersonalnim odnosima, ali i o problemima sa automobilom, mogućnosti da zakasni na sastanak i to skoro istim intenzitetom i gotovo neprestano – objašnjava naša sagovornica.
Kako se održava?
Da li će neko razviti GAP ili ne, zavisi od određenih karakteristika ličnosti te osobe i pre svega njenog stepena tolerancije na stres.
– Veoma je i važno kakva uverenja osoba ima o brizi. Osobe koje misle da je briga jako korisna i da samo ako brinu mogu da reše problem i na taj način pokazuju da su odgovorni prema sebi i prema drugima, postaće pre hronično zabrinute – smatra psiholog.
Izvestan stepen brige može da bude koristan, ali on postaje besmislen u onom trenutku kada samo brinemo, a ne rešavamo probleme.
– Pretpostavimo da student koji se sprema za ispit ima sledeći tok misli: „Šta ako dobijem teška pitanja?“, „”šta ako profesor bude neraspoložen”, “Šta ako mi postavi pitanje koje nije u literaturi?” i slično. Misli tipa: “šta ako” plus negativan ishod. Na ovakav tok misli student može da reaguje tako što će usled intenzivnog straha odustati od izlaska na ispit ili može sebi da kaže: “Rešenje ove situacije jeste da uradim ono što je do mene, naučiću jako dobro ono što postoji u literaturi koju imam, tako ću smanjiti mogućnost da nešto ne znam (znaću i laka i teška pitanja, a ako nešto znam iako je profesor neraspoložen mala je verovatnoća da me obori), ako mi postavi pitanje koje nije u literaturi pokušaću da povežem sa onim što sam naučio, a ako se to ne desi izaći ću sledeći put”. Razlika između ova dva ishoda jeste nalaženje racionalnog rešenja, i uspešno savladavanje stresnih sitacija, umesto razvijanja negativnih ishoda u glavi koji će dovesti do bežanja iz različitih životnih situacija – sugeriše Sanja Marjanović.
Kako prevladati brigu?
Kada shvatimo da je briga disfunkcionalna i beskorisna, ali pritom imamo osećaj da ne možemo da je kontrolišemo, važno je da taj proces ne produbljujemo.
– S jedne strane, važno je da shvamo da ne možemo da kontrolišemo sve moguće negativne ishode i da od toga u startu odustanemo. Ne pokušavajte da potiskujete “šta ako” misli, već prema njima zauzmite drugačiji stav, označavajući ih kao difunkcionalne, besmislene i kao simptome anksioznosti, a ne kao jedine i najverovatnije ishode događaja. Ne prelazite sa jedne na drugu “Šta ako” misao, odnosno ne pravite lanac besmislica, jer će to samo pojačavati anksioznost. Često je korisna i tehnika odlaganja brige, briga se odlaže na neko vreme, na primer brinuću o tome od 17 do 17.30 časova, vremenom osoba zaboravi da je ovo vreme odredila za brigu, ili to sve manje praktikuje. Možete i da dišete duboko, iz stomaka, kako biste se opustili i smanjili napetost – savetuje psiholog i poručuje da umesto da brinete o problemu preduzmite konkretne korake ka njegovom rešavanju.
– Nekada ne možemo odmah da rešimo problem, a nekada on nije pod našom kontrolom, ali to treba prihvatiti i prepustiti se stvarima koje možemo da radimo i koje trenutno zavise od nas. Hronična briga je štetna navika, koju što pre tako treba shvatiti i početi polako da je se odvikavate – sugeriše Sanja Marjanović.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)