Atelje 212 započelo je svoj život 12. novembra 1956, a juče je otvaranjem izložbe “Ovo je scenirano” i izvođenjem predstava “Noćna straža” i “Čista kuća” obeležilo 66. rođendan.
Gorica Popović na sceni je ovog beogradskog pozorišta od studentskih dana, a za medije se priseća burne istorije i otkriva koja joj je omiljena predstava s repertoara.
Popović je otkrila kako pamti dolazak u Atelje 212.
– Kad se malo preslišam, provela sam više od 40 godina tamo. Počela sam da igram tamo još kao student. Srećna sam što sam bila, a i dalje sam istorija te kuće. Došla sam na poziv Mire Trailović, u vreme kada su na sceni bili veliki glumci poput Zorana Radmilovića, Ružice Sokić, Petra Kralja i mnogih drugih. Bila je to fantastična škola, jer sam često staja po strani ili u publici i gledala te divne glumce, od kojih sam mnogo naučila.
Bila je član Ateljea 212 sa zavidnim stažom, prošla kroz razne faze kuće, te ističe koja vremena pamti kao najbolja.
– Svako pozorište ima svoje uspone i padove, značajne godine i neponovljive predstave, a sve to pamtim, kao i publika, i zbog toga teatar živi. Atelje je oduvek bio vitalan, znao je da se nosi sa vremenom, sa okolnostima i različitim nedaćama, kao i sa divnim trenucima slave i velikih uspeha. Kad se osvrnem i shvatim šta sve pamtim, tu je zaista mnogo toga. Najsrećnija sam bila u svojim glumačkim počecima što sam uopšte tu. Celu karijeru sam provela tamo i ostala sam mu verna i u penziji. Atelje je moja druga kuća.
Gorica Popović je govorila i o tome koja joj je predstava ostala najdraža.
– Teško je odgovoriti i odlučiti se samo za jednu. Izdvojila bih predstavu “Ljubavno pismo”, koju igram od 1994. godine, a ona i dalje živi kao i prvog dana i puni salu. Najveći izazov mi je bila uloga u komadu “Trg heroja” Dejana Mijača, imala sam monolog koji je trajao čitav sat. Bio je to ozbiljan komad, koji mi je obeležio karijeru i dobro me namučio.
Glumica se dotakla toga i kako provodi dane sada kada je penzioner.
– Iako sam u penziji, vredno radim u Ateljeu. Postala sam i član Upravnog odbora pozorišta. Još uvek sam tu, ne planiram da idem, već da radim na novim projektima. Lepo mi je i u ovoj ulozi i ne želim da posustanem. Na život ne stavljam tačku, već zarez.
Na pitanje da li se glumci ikada penzionišu, rekla je da ne.
– Naravno da ne. Neko mora da igra babe i dede (smeh). Poneko se umori, pa smanji količinu rada i samo malo uspori. Volimo scenu, publiku, reflektore i aplauze. Najsvetliji primer ove prakse mi je moja draga Mira Banjac, koja u 93. godini snima i radi. Aktivna je i putuje.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)