Dramska umetnica Branka Katić u ispovesti za Objektiv otkriva da u njenoj profesiji muškarci i žene nisu ravnopravni, a govori i o društvu koje osuđuje različitost i problemima današnjice.
– Nažalost, u našem društvu ljudi su još uvek skloni nasilju i preziranju ljudi koji vole istopolni seks, koji su rođeni kao trans-osobe. Zato sve te stravične pretnje LGBT populaciji kod nas samo pokazuju neko odsustvo širine, netrpeljivost i mržnju, a verujem da se niko ne rađa da mrzi. Mislim da bi bilo lepo da kao društvo radimo na toleranciji, da pokušamo da razumemo različitost.
PopMiki
Glumite u klasiku u kome tumačite sestru ženi koja je žrtva porodičnog nasilja. Kakav je to osećaj?
– Posle svake predstave se osećam kao da je tramvaj prešao preko mene, jer mi je naporno zato što kao glumica ne umem da foliram, ne umem da dođem do suza, očaja i raspada kroz koji moja junakinja Blanš prolazi a da to bar malo ne proživim. Kad kažem malo, to je pod velikim navodnicima, jer gledam da to uradim i srcem i dušom.
Kako se oslobađate tog bola?
– Na Brionima smo nedavno premijerno izveli upravo taj komad „Tramvaj zvani želja” i, nakon što se predstava završila, shvatila sam da moram da pronađem malo vremena, morala sam da pustim Blanš da me ostavi na miru. Jednostavno, treba naći način da, kao što se glumac sprema za ulogu, isto nađe način da izađe iz uloge da bi mogao da sačuva razum, da ne poludi.
Šta radite kad uspete da izađete iz uloge?
– Malo otplačem.
Da li po vama ima žena koje svesno postaju žrtve nasilja?
– Da, to se dešava često iz straha i nemoći, ali postoji i materijalna zavisnost. Zato svim mladim devojkama preporučujem da postanu materijalno nezavisne i da tek iz te pozicije biraju partnere i muževe. Tako može da nam se vrati ženska snaga.
Hoćete da kažete da muškarac i žena nisu ravnopravni?
– I ja sam u svojoj porodici htela da svima ugodim i u jednom trenutku sam shvatila da se muškarci osećaju kao da su gladni. Zapravo, mi im dajemo to što traže i zato su se zaneli. Iskreno, verujem da je matrijarhat bio fantastičan i da mi žene umemo da brinemo o svim članovima porodice. Majčinska ljubav je jedina ljubav koja sve razume i sve voli.
U čemu se najviše ogleda neravnopravnost žena i muškaraca?
– Nemamo ista prava. Nismo isto plaćeni, a to je besmisleno.
Šta vi smatrate svojom slabošću i kako se nosite s tim?
– Moje slabosti su moj idealizam i vera da će se nešto promeniti za mog života. Želim da kroz svoju umetnost nađem način da uradim nešto konkretnije, da pokrenem nešto što će naše živote učiniti boljim i doprineti da pokušamo da bolje razumemo jedni druge. Da shvatimo da svi pravimo greške, ali da i to nije kraj sveta dok god smo spremni da priznamo da niko od nas nije savršen. Život nam nije dat da budemo ogorčeni, razočarani ili tvrđi u uverenju da sve znamo najbolje, već baš suprotno – da gledamo oko sebe, da smo radoznali i da pokušamo da razumemo jedni druge.
U čemu je po vama najveći problem današnjice?
– Moramo da pokušamo da shvatimo odakle neko drugi dolazi i da ne moramo svi biti isti, već da je raznolikost ljudskog roda lepa koliko i raznolikost u svetu prirode. Čovek je jedina vrsta koja osuđuje različitost, koja misli da je u pravu i da je bolja od drugih. Koja misli da ima pravo da uzme život. Životinje se ubijaju da bi jele, a mi smo i surovi i mučimo jedni druge, i svime što smo uradili upropastili smo planetu.
OVAJ I MNOGE DRUGES TEKSTOVE ČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)