Danas se u Novom Sadu obeležava Dan sećanja na sve stradale i prognane u zločinačkoj akciji “Oluja”.
Naši reporteri razgovarali su sa okupljenim narodom i pitali kakva sećanja imaju povodom zločinačke akcije “Oluja” i šta za njih ona predstavlja.
Dušan Dmitrović, koji je izbegao sa Kurduna otkrio je za Objektiv, kako danas, nakon 27 godina gleda na ovaj dan.
– Teška su to sećanja. Ovde sam u Bačkoj Palanci, ali odem nekada u Kordun, da obiđem svoje mesto, ali tu skoro i da nema više živih – govori Dušan i dodaje:
– Kada sam došao sa prve linije, nisam zatekao nikoga, moji su već krenuli prema Glini. Ali usput su Hrvati tukli kolonu avijacijom. Ni sam ne znam kako su se dokopali Novog Sada.
Na svu sreću, Dušanova porodica izbegla je tragediju, ali je on bio ranjen u ruku.
– Ja sam ranjen u ruku, ali drugih žrtava u mojoj proodici nije bilo. Bilo je strašno – ističe Dušan.
Milan Malbaš izbegao je 1995. 4. avgusta iz Blaškoga, a za Objektiv otkrio je kako se osećao u momentu kada je njega i njegovu porodicu zadesilo granatiranje.
– Teška su mi sećanja, bili smo nemoćni i bespomoćni, niko nam nije pritekao u pomoć, morali smo odmah da krenemo put Srbije.
Kao najpotresniji momenat, Malbaš ističe da je to onaj momenat kada shvatiš da si ostao bez porodice i da ne znaš ni gde su ni da li su živi.
– Neznanje za familiju, decu, porodicu, prijatelje. Niko nije znao ko je preživeo, ali hvala Bogu na kraju smo se, nakon 15 dana svi snašli. Dosta prijatelja mi je poginulo, kao i zet, ali to nije prijatno sećanje nikako. Moja porodica je Hvala Bogu preživela – ističe Malbaš i dodaje:
– Desio se veliki zločin nad srpskim narodom, neko se konačno udostojio da govori o tome, da naša deca nauče šta se desilo. Hrvati su imali imaju 520.000 vojnika, a mi smo imali 250.000 stanovnika, dakle moje dete je sa dve godine imalo po dva vojnika na sebi – priča u bolu naš sagovornik.
Detaljniju ispovest naših sagovornika pogledajte u video-snimku na početku teksta.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)