Partizan je u svojoj bogatoj istoriji zaista imao more sjajnih štopera, a malo ko od njih može da se pohvali činjenicom da su uz njega stasala dvojica štopera standardnih u reprezentaciji.
Ipak, i pored svega toga, njegov put u karijeri je bio trnovit, ali u isto vreme i uspešan zbog lekcije o upornosti, koju je morao da nauči u ranim danima svog fudbalskog odrastanja.
U svakom klubu je morao da se bori i pokaže svima da zaslužuje svoje mesto pod Suncem, a Bog takve uvek voli da nagradi.
Završio je misiju u crno-belom dresu, ali ju je nastavio u njegovoj filijali Teleoptiku, gde će da brusi nove dijamante uz sebe, kao nekada Milenkovića, Markovića i Pavlovića, a između ostalog pred vama su redovi u kojima je izneo retrospektivu svoje karijere, borbi za svoju poziciju u klubovima, pričao je o tome zbog kog trenera je hteo da ostavi fudbal, svom uzoru, kao i da li žali što se nije oprobao u inostranstvu.
– Biću kao igrač, da pomognem mladim igračima, jer se osećam još uvek dobro. Ponuđeno mi je da budem igrač-trener, ali sam više fokusiran da budem igrač, pošto još nemam položene licence za trenera – počeo je Ostojić za Objektiv.
Nastavlja da prati Partizan i izneo je svoj utisak o dosadašnjem radu novog trenera crno-belih.
– Pratim, pratim. Bez Partizana ne mogu i naravno da ću uvek da ga pratim. Mislim da je dostao dobio dolaskom Stolice, zato što ima iskustva u reprezentaciji i u inostranim klubovima. Podmladio je ekipu, što mi se sviđa, i vidim da polako iskaču deca iz Partizanove škole. Generalno sam zadovoljan učinjenim do sada.
Ne bavi se radom drugih timova i ističe da je za njega teren jedino merilo.
– Ja sam uvek fokusiran na Partizan. Nisam gledao ko dovodi igrače, uvek sam se skoncentrisao na našu kuću, što bi se reklo. Gledao sam kako ćemo mi da se spremimo, srećom sada nije bilo povređenih igrača i svi su na raspolaganju treneru. Nisam se obazirao da li je Zvezda dovela nekog, jedino merilo za mene je zelena površina i tu vidiš gde si i šta si.
Ostaje žal što se titulom nije oprostio od dresa Partizana, a izgubljeni derbi vidi kao prekretnicu sezone.
– Na polusezoni smo bežali pet bodova Crvenoj zvezdi, nadali smo se da ćemo napraviti još veću razliku, pošto smo igrali fantastično prvi deo. Nešto se izgubilo, verovatno taj pobednički mentalitet. Bilo je pritisaka na svlačionicu što se medija tiče, ali bi svi trebalo da budu svesni veličine dresa Partizana i koji je pritisak. Bio sam tu i kada je Zvezda nama bežala devet bodova, pa smo ih prestigli. Žao mi je što se nisam trofejom oprostio od dresa crno-belih, a žao mi je i zbog kluba, pošto od 2019. godine i mog pogotka u finalu Kupa nismo uzeli nijedan trofej, a igrali smo tri finala. Ekipa je pala posle poraza u derbiju i tu je krenulo sve nizbrdo.
Upoznat je sa štoperima koji sada igraju u crno-belom dresu i ima samo reči hvale za svakog od njih.
– Tu je Sveta Marković, Vujačić, Saničanin, mladi Ilić. Vujke i Sani su izneli sezonu, primili su najmanje golova u ligi, izneli su najveće terete u Evropi. Veliki je pritisak na njima, ali Partizan sada ima zaista dobru odbranu, a dodatno ju je pojačao Filipović svojim dolaskom. Brzo se nametnuo kao nosilac. Vlada zdrava konkurencija, što je bitno za ekipu i svlačionicu. Svi su fokusirani na treningu 100 odsto i na treneru su slatke muke. Ilić tek treba da dobije šansu, a znamo da Stolica voli mlade igrače.
Ostojićev gol 2019. godine u finalu Kupa je doneo Partizanu poslednji trofej. Podsetimo, gotovo svi su se oprostili od njega, pošto je bilo najavljeno da klub neće produžiti saradnju sa njim.
– Tada je trener bio Savo Milošević. U toj sezoni je Zvezda u tri, četiri utakmice imala dva šuta ka našem golu, što je mene jako radovalo. Publika je verovala u nas i uspeli smo da vratimo publiku na naš teren. Prepoznali su da se igra dobar fudbal, a to se videlo u evropskim utakmicama naredne sezone. Nismo se predali tako lako, znamo šta je Crvena zvezda spremala za slavlje u finalu Kupa i to je sve medijski bilo ispraćeno neverovatno. Posrećilo se meni i ekipi da ja postignem taj gol i da osvojimo trofej. Specifično sam se osećao,pred početak utakmice dobio dres sa brojem 99 i svi su mislili će mi to biti poslednja u Partizanu. Bogu hvala, radom na treningu i utakmicama me je nagradio, ne samo mene već i naše navijače i klub.
Otkrio je i koji mu je gol najdraži u karijeri.
– Najdraži mi je gol koji sam dao protiv Vojvodine, jer sam dva dana pre toga dobio ćerku. On je na prvom mestu, a onda je ovaj u Kupu, ali je bilo još golova koji su mi dragi.
Pored njega su stasali Nikola Milenković, Sveta Marković i Strahinja Pavlović. Profilisao se kao njihov mentor, a klub je na njihovim transferima zaradio skoro 20 miliona evra.
– Klub je verovao u Blekija, a ja sam uspeo da se izborim da igram sa njim tandemu i da dobro funkcionišemo. Pomagali smo jedan drugom i to se ispostavilo kao dobar potez. Slušali smo se na terenu, on je pre svega dobar momak, a igračke kvalitete sada pokazuje u Fiorentini. Posle njega je došao Sveta Marković. Jedno vreme je igrao sa Valijenteom, pa posle sa mnom. On je otišao u Olimpijakos, a naredne sezone sam igrao sa Kalabom, koji je prodat za 11 miliona. Veliki uspeh za njih i klub. Raduje me što sam bio deo njihovog sazrevanja i što smo bili zajedno na terenu. Žao mi je što Vujačić i Saničanin, za sada, nisu naplatili svoje dobre partije iz prethodne sezone.
Podsetio se Partizanove poslednje duple krune i velikog uticaja Marka Nikolića na sve igrače.
– Namestila se ta hemija. Slušali smo Marka Nikolića, nije nam dozvoljavao da čitamo medije i razne komentare, svi znamo šta se tada pisalo. Igrači treba da se fokusiraju na treninge i utakmice, a Marko je to uspeo da napravi. Imali smo veru u sebe i uspevali smo dosta utakmica da preokrenemo u svoju korist. Išli smo utakmicu po utakmicu i nismo preskakali stepenike. On je dosta verovao u ekipu, a nijedan igrač nije došao u ekipu kao velika zvezda. Dosta njih je samo igralo u Superligi, svaki igrač je imao nešto, ali je svoje nedostatke nadomestio borbom na terenu. Ja sam na početku bio na tribinama, a onda se namestilo da dam gol i od tada sam svaku utakmicu igrao.
Malo ko se seća da je Ostojić bio blizu odlaska iz kluba posle šest meseci, ali se njegov ostanak ispostavio kao pun pogodak.
– Na polusezoni sam dobio ponudu Lensa i turske Alanje. U tim godinama dobiti takvu ponudu je stvarno neverovatno. Obezbedio bih sebe i porodicu u budućnosti sa finansijske strane. Ipak, u razgovoru sa ljudima iz kluba sam odlučio da ostanem, jer smo verovali da ćemo osvojiti duplu krunu, što se na kraju i ostvarilo. Ne kajem se što nisam otišao.
Redak je slučaj da Partizan u njegovim godinama dovede igrača, a da prethodno nije bio već igrač crno-belih ili da nema dobru internacionalnu karijeru. Primeri su Mladen Krstajić i Taribo Vest, ali su oni ispunjavali makar po jedan od navedenih uslova. Jedan čovek je odigrao ključnu ulogu u njegovom dolasku.
– Ne mogu da se poredim sa Krstajićem. On je već bio u Partizanu, pa je opet došao pred kraj igračke karijere, što je mnogo lakše. Ja sam došao iz Čukaričkog sa 32 godine, nisam igrao u inostranstvu i odmah su počeli da osuđuju moj dolazak. Došao sam u Partizan na preporuku Vladana Milojevića. On se sreo sa Ilievim na moru i tako je došlo do kontakta sa mnom. Ivan Tomić je verovao u mene i doveo me je.
Sa Čukaričkim je osvojio Kup Srbije i svake godine je igrao evropske kvalifikacije, a apostrofira sjajnu saradnju sa Vladanom Milojevićem.
– Čukarički je hteo da napravi ozbiljnu ekipu da pojuri Evropu. Milojević je uspeo da napravi dobar tim, doveo braću Srnić, Stojkovića, a sa njima je već sarađivao u omladinskoj školi Crvene zvezde. Doveo je Brezančića iz Bežanije, ja sam došao iz Voždovca. Igrao se dosta dobar fudbal i to se sve pokazalo u finalu Kupa protiv Partizana. Tri godine sam proveo u Čukaričkom, igrao sam kvalifikacije za Ligu Evrope, prezadovoljan sam bio.
U nekim ranijim izjavama, moglo se videti da njegov igrački put u Čukaričkom i Partizanu nije bio nimalo lak, ali u njegovom slučaju su se rad i trud i te kako isplatili.
– Kada sam došao u Čukarički, dogovor sa Milojevićem je bio da budem rezervni štoper i ja sam to prihvatio. Bili su tu dobri igrači i imali su formiran tim, pa je bilo teško da se nametnem. Ipak, već na pripremama je počeo da me stavlja da igram i ispalo je kao dobro rešenje. U Partizanu sam bio peti štoper kada sam došao. Imao sam strah kako ću to sve da iznesem, ali sam uspeo da se izborim. Kod Tomića sam igrao, a kod Nikolića duže nisam igrao i nije bilo lako da se vratim u prvih 11. Međutim, iskoristio sam kada je Bleki imao kartone i postigao sam gol na toj utakmici i od tada je počeo da stavlja Blekija i mene u paru. Svojim radom sam se izborio i to me je dovelo do svega toga.
Sa BASK-om je izborio ulazak u Superligu, ali su Beograđani odlučili da prodaju mesto Novom Pazaru, pa je Ostojić u njihovom dresu debitovao u elitnom rangu domaćeg prvenstva.
– I to je još jedan uspeh. Ređali smo pobede i uspeli smo da uđemo u Superligu. Bojan Radovanović je bio na čelu klub tada i odlučio se da preda mesto Novom Pazaru. On je otišao tamo da bude predsednik i povukao je nas par igrača sa sobom. Bila je to teška godina za mene pošto sam se povredio, ali je to bilo lepo iskustvo za mene i dosta prijatelja sam stekao u tom gradu. BASK mi je bio neka odskočna daska za dalje, pošto sam pre toga igrao u srpskoj ligi.
Sam početak njegove karijere nije bio uopšte lak i od samog starta je morao da se bori za sebe. Na kraju, možemo konstatovati da mu je ovakav početak dosta pomogao u kasnijoj karijeri.
– Cela moja karijera je bila teška. Kod Piskavca sam milion puta hteo da napustim fudbal, ali ja zbog jednog trenera nisam hteo da napustim fudbal i hteo sam da se borim za sebe. Jedino mogu da se zahvalim što nisam igrao i što me je odbacio, a onda sam se ja pronašao u Slobodi iz Užica. Dosta sam tu naučio. Moja glava je jaka psihički i to mi je kruna svega. Kada su se fuzionisali Sloboda i Sevojno opet je došao Piskavac i hteo je da me ostavi, ali ja sam znao šta će biti i rastali smo se. Pomogao mi je da verujem sam u sebe i napravim sve što sam napravio.
Nije dobio priliku da se oproba u inostranstvu, a kako on sam kaže – ne žali zbog toga.
– Ne žalim ništa. Kao što se nisam žalio kada nisam igrao, zbog toga sam dobio upornost kao vrlinu. Ne žalim što nisam bio u inostranstvu, proveo sam u Partizanu šest godina i meni veća sreća ne treba. Igrači koji su igrali sa mnom u tandemu su se prodali u velike klubove i to nije mala stvar.
On i Nemanja Vidić su odrasli u istom gradu, pa mu je samim tim i on bio određeni uzor. Ipak, istakao je jedan problem kod mladih igrača koji sada kucaju na vrata prvog tima ili su već u njemu.
– Mog sugrađanina Nemanju Vidića. Nas iz Užica krasi ta borba, srce. Kao mlađi nikada nisam gledao Zvezda ili Partizan, nego sam gledao da naučim i od jednih i od drugih. Danas je to dosta drugačije. Ima dosta mržnje između klubova, a ja nikad nisam mrzeo nikoga iz Zvezde. Imam tamo dosta prijatelja i ne želim nikome zlo da mislim. Novi klinci koji dolaze imaju prema klubovima dosta mržnje.
Nadovezao se na prethodnu misao i dao je savet kako bi trebalo da se ponašaju igrači na terenu, ali i van njega, pošto su non stop pod budnim okom javnosti.
– Dva dana posle finala Kupa, moj kum je dobio dete i organizovao je slavlje na Bežanijskoj kosi. Imao sam strepnju da uđem u kafić, tada je bilo dosta tenzije između klubova. Nije bilo nekog drugog ulaza, pa sam na kraju odlučio da uđem normalno. Prolazio sam tačno kroz centralu i navijači Zvezde su me pohvalili za ponašanje. Ne bavim se stvarima van terena i tako ću učiti svoje igrače jednog dana kada postanem trener. Mi treba da budemo primer mlađima, a ne da se dokazujemo navijačima kako smo mi navijači tog kluba.
Partizanu je mogao za kraj razgovora da poželi samo jedno – titulu.
– Moja želja je da se osvoji titula. Ne možemo ipak da razmišljamo o kraju sezone i tituli. Moramo da se bavimo utakmicu po utakmicu. Pobedili su Javor, sada moraju da budu skoncentrisani na gostovanje u Nišu. To je jedini pravilni put kojim mora da ide Partizan – zaključio je Ostojić.
Piše: Luka Kalajdžić
Diskretni heroj srpskog fudbala: Barsa je nudila milion evra za mene, a Terzić mi je uzeo desetku!
Komentari (0)