Pavle Vuisić je bio jedan od omiljenih glumaca srpskog glumišta dvadesetog veka.
Svi ga se sećaju iz filma “Kamiondžije”, ali malo ko zna pravu istinu vezanu za smrt ove legende, ali i to gde se nalazi testament ovog glumca, prvo ljubavno pismo ženi, njegove lule, naočare…
Naime, Pavle je preminuo 1. oktobra 1988. godine, a da velikan srpskog glumišta više nije sa nama, nije znao niko, osim lekara i njegove supruge Mirjane.
Živeo je na reci. Splavovi su mu bili kuća, družio se sa alasima, nije trošio reči uzalud, a kolege su ga smatrale jako teškomosobom za saradnju.
Iako nije nikada uspeo da upiše Fakultet dramskih umetnosti, to ga nije sprečilo da postane legenda jugoslovenske scene i ostane upamćen po brojnim maestralnim ulogama koje je tokom karijere odigrao. Bio je surovi profesionalac – na snimanjima nije voleo da se druži, čavrlja i da “gubi vreme” – uvek je odrađivao svoj posao i vraćao se na reku. Sa vrlo malo kolega je komunicirao, sa još manje slagao, a nije se družio ni sa jednim.
Pavle je u testamentu tražio da se za njegovu smrt ne sazna, jer je hteo da napusti ovaj svet bez velike pompe.
– Molim da se smrt objavi tri dana posle pogreba – rekao je tada Vuisić.
Na sahrani nije bilo nikog, nije bilo umrlice, ni slike. Samo je bila njegova žena i jedan sveštenik kog je dovela. Ona tada uopšte nije rekla ko je pokojnik, samo je rekla ime.
– Samo sam rekla da se zove Pavle… – navela je njegova udovica.
Njegov testament, kao i njegovo prvo ljubavno pismo ženi i njegove lule, nalaze se u Muzeju srpske književnosti u okviru udruženja “Adligat”.
– Testament Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju. Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Ćute (ćute). Neka u sebi pevaju. Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, je*** mater… Pavle Vuisić, svojeručno, latinicom, pred smrt, kad-tad.
Testament je originalno objavljen u biografiji Pavla Vuisića “Posle fajronta”, autora Aleksandra Đuričića. Interesantno je i to da je jednom kada je počeo da se deli i umnožava po mrežama iz njega, slučajno ili namerno, izbačena jedna reč – komunist, što je potpuno promenilo smisao napisanog.
Ispalo je da glumac nije želeo da mu na sahrani iko drži govor što nije istina. Sve napisano nakon odnosi se isključivo na njegovu želju da to ne učini neki komunista. Ovo je pre nekoliko godina objasnila i Pavlova udovica Mirjana.
Nešto više o legatu Pavla Vuisića koji se nalazi u “Adligatu” možete čuti i videti u video-prilogu na početku teksta (13 minuta i 54 sekundi do do 14 minuta i 35 sekundi)
Piše: Marija Stanković
BONUS VIDEO:
Komentari (0)