U kući slike, na njima zagrljaji, a u duši RANA: Ovo je POTRESNA ispovest MAJKE Milice Rakić (FOTO)

Batajnica kod Beograda, ulica Dimitrija Lazarova Raše. Podne, pre tri dana. Laka prolećna tišina kojoj su se, čini se, i bumbari zakleli na cvet i med, da potraju lale koje je malena Milica Rakić crtala i bojila u svojoj prvoj bojanki, pre nego što će je u kupatilcu, na noši, smrtno pogoditi projektili NATO, 17. aprila 1999. godine. Mama Dušica joj je, tada, upravo pripremala postelju za san.

– Teški su nam ovi dani. Prokrvari rana koja, dok živim, neće zarasti. Krijem patnju od Alekse i Anđele. Aleksa je upamtio sve. Imao je šest godina kada je Milica ubijena i on nosi taj strašni teret. Anđela je na svet stigla kasnije. Stigla nam je, kao lek. Kao uteha. Ali, rana živi –  rekla je Dušica.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Novinari su posetili porodicu Rakić povodom godišnjice njene tragične smrti, a fotografije susreta možete pogledati OVDE.

Vrata je otvorila Dušica, majka malene Milice, kojoj su dete otrgli iz zagrljaja bezumnici, na današnji dan, pre 23 godine. Toga dana “Milosrdni anđeo”, kako je NATO nazvao svoju agresiju na SRJ, ubio je našeg anđela. Trogodišnju devojčicu sa osmehom, pred čijom fotografijom suze same krenu.

– Mi smo, odavno, odlučili da našu tragediju živimo sami – kazala je Dušica, ali za “Novosti“, zbog svega što ste učinili da negujete sećanje na Milicu, naša vrata su otvorena.

Dušica i Žarko su kasnije dobili još jednu ćerku Anđelu. Dušica, senka od žene, a snaga diva. Anđela, smerna devojka, poput majke, drži se da bi se pripremila na ovaj susret koji boli. Tata Žarko je sa prijateljima od ranog jutra u seči drva. Miličin brat Aleksa, otputovao, dan ranije, na Zlatar da bude pri ruci drugu kome je preminuo otac.

– Nismo nikad razmišljali da napustimo ovaj stan, ovu adresu – prekinula je ćutanje Dušica Rakić.

– Ovde smo bili zajedno. Ovde ostajemo zajedno. Teški su nam ovi dani – zvonio je šapat Dušice Rakić.

– To se rečima ne može opisati. Patnju potiskujemo i Žarko i ja. Aleksa i Anđela imaju pravo na svoju mladost, mada su oni svesni naše patnje.

Dušica započne priču o toj, gotovo opipljivoj patnji za detetom, pa je brzo skrene na neke, obične, svakodnevne teme.

Vraćamo vreme, 17. 4. 1999.

U 21 sat i 45 minuta, 25. dana agresije, geler NATO bombe ubio je Milicu u kupatilu porodičnog doma. Rasparčao prozor, pokidao zavese i pogodio devojčicu u glavu. Eksplozija je bila nagla. Tata Žarko je, bosonog, utrčao u kupatilo. Milicu oblivenu krvlju zgrabio je u naručje, strčao niz stepenice, uleteo u auto i vozio, vozio prema bolnici, a ona mu je u rukama klonula, klonula. Vrištao je, jer je znao da je gubi. Izdahnula je u bolnici.

Milica je crtala lale. Žute. Crvene. I bumbare. Volela je svoju lutku. Nju bi, pre odlaska na spavanje, uspavljivala u svom krevetiću.

Devetnaestog aprila iste godine sahranjena je malena curica na batajničkom groblju. Više stotina ljudi okupilo se da je isprati na večni počinak. Zbogom, mali cvete, opraštali su se njeni vaspitači iz vrtića. U maleni grob, baka Milena je na beli sanduk položila i njenu voljenu lutku. Bojice, bojanke i čokoladu. Pamtimo reči oproštaja:

“Reći će, Milice moja, kako je sve bilo greška. Reći će, zlikovci, da im je žao, ali lagaće. Zbogom mali cvete, žrtvo zločinaca. Kome si ti skrivila da te tako surovo kazni.”

Vreme sadašnje…

Dušica Rakić, kao senka, a kao div. Na njenu tugu nakalemile se bolesti. Od stresa. Od bola. Od neprebola i nepravde. Od usuda, da ni ona sama više suza nema. Ima ih. Samo se ne vide, slivaju se u dušu. Kada bi mogla da se isplače, možda je duša ne bi toliko bolela i telo savijala.

– Ne mogu da plačem. Jednostavno, suze nekud idu – kaže Dušica.

– Plakali smo, Aleksa dugo nije prestajao. Mnogo je voleo Milicu, on se njoj najviše radovao. I, ne sanjam je, a volela bih. Žarko je sanja. Kad ga, ponekad, vidim ujutro gotovo samlevenog, ja i ne pitam. Znam da je sanjao Milicu.

Novinari su sa njom prelistavali albume. Jednom. Dvaput… Ko zna koji put. Dušica drhti. I, kada se učini da će iz nje provaliti jauk, ni suza ne krene. Pred nama lice devojčice. Od pelena do poslednjeg, trećeg rođendana. Njen prvi kišobran. Prvi rođendan. Smeje se u naručju roditelja. Pokazuje prstom da iza kamere svi ćute, jer njena lutka koju je volela ide na spavanje. Pozira u svečanoj crvenoj haljinici. Pod prvim belim šeširićem. A, onda, treći rođendan 9. januar 1999. ona gasi svećice. I, kraj.

A posle fotografija tragova koje su geleri ostavili na zidu. Sahrana. Dušica od bola pada. Baka polaže lutku na kovčeg…

– Uzmite i ove fotografije… ako mislite da su važne.

Fotografije nam pruža Anđela, lek i uteha Rakića, student više Poslovne škole.

– Mama i tata su nas čuvali od ovih fotografija – kaže Anđela.

– Dugo, ja i možda nisam bila svesna kolika je njihova patnja. Mamina, posebno. Sada sam svesna tog bola i duboko ga osećam.

Kome je smetalo obeležje?

Rakići su uz sve patnje zbog ubistva deteta teško primali i vesti o skrnavljenju spomenika na Tašmajdanu, čiji je deo bronzana skulptura urađena po liku njihove Milice.

– Kome je smetalo to obeležje – nepomirljiva je Dušica Rakić. – To obeležje koje je vaša kuća podigla s pijetetom za svu decu žrtve NATO je i poruka i opomena da se nikome, nijednoj majci, nijednom roditelju ne dogodi nesreća koja je pogodila Žarka i mene.

BONUS VIDEO: