Pokojni pevač Dobrivoje Topalović ispričao je jednom prilikom kako je imao problema sa policijom zbog glumca Janka Janićijevića Burduša.
Osim njega, u problem je upalo još nekoliko muzičara i pevača, a Topalović je jednom prilikom detaljno opisao ovu situaciju.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Sedamdeset pete, šeste mi se desila najluđa stvar na svetu. Iz čista mira, našao sam se u apsu! Bio sam u velikoj ekipi pevača koja je imala zakazan koncert u jednom mestu na Kosovu. Više se ne sećam ko je sve bio u ekipi. Što je najvažnije, bio je sa nama Burduš, u to vreme zvezda nad zvezdama. Svi smo bili u njegovoj senci – pričao je on tada za časopis Sabor.
– Na zakazano mesto došli smo autobusom. Naravno, glavna zvezda je dolazila automobilom, kako joj i priliči. Dođe osam sati, vreme kada je trebalo da počne koncert. Orkestar se namestio, sala krcata, pevači u odličnoj formi, strpljivo čekaju da dođu na red. Ali, od Burduša ni traga! Bez njega nismo smeli da počnemo. Bili smo kao na iglama i molili Boga da se pojavi što pre. Nismo smeli ni da mislimo šta bi moglo da nam se desi ako se ne pojavi. Bio je miljenik publike, a mi smo bili nešto kao dekoracija, onako usput. U to vreme, on je strašno pio. Svakodnevno se rasturao od pića. Bili smo ubeđeni da se negde zapio, zaboravio i na vreme i na koncert – nastavio je priču pevač.
– Prođe i devet sati. Publika je bila razjarena. Niko nije smeo da joj izađe pred oči. Kad, eto ti milicije! Kao da smo svi osetili olakšanje. Pomislili smo da možda nose vesti od Burduša. Nije mu se valjda nešto desilo? Kad, ni pet ni šest, oni svima nama lisice na ruke! Menadžeru, članovima orkestra, pevačima… Dok smo se opasuljili, svi smo bili pohapšeni! Beše u orkestru i Mota, koji je znao albanski. Pokušavao je da se sa njima razjasni, ali nije išlo… U blizini je bila škola. Izguraše nas iz one sale, uguraše u jednu školsku učionicu i zaključaše. Ljudi moji, otkud ja u pogrešnom filmu? U čemu je štos? Šta smo zgrešili? Ljudi su mislili da smo Burduša reklamirali onako bezveze. Dovoljan razlog za hapšenje – pričao je Topalović.
– Na sreću, naše muke nisu dugo trajale. Samo sat vremena i to zahvaljujući Burdušu. On je bio kriv za naše hapšenje, ali i za naše oslobađanje. Pojavio se iznenada, kad smo već prestali da se nadamo. Bio je toliko pijan da nije mogao da stoji. Izašao je iz kola teturajući se. Nikada neću zaboraviti narednu scenu. Joj, kad su ga videli predstavnici reda i zakona koji su stajali pred ulazom u školu i čuvali nas, ko zna zašto. Poleteše na njega i gotovo ga oboriše. Šta li će da mu urade, onako pijanom? Baciše se na njega i navališe da ga ljube. Valjda od sreće što ga vide! A nas otključaše i poskidaše nam lisice. Ma, kažem vam, potpuno neverovatna priča – govorio je muzičar dalje.j
– Već je bila prošla ponoć kada se cirkus završio. Bilo je kasno za koncert. Pustiše nas sve, pod uslovom da ga održimo sutradan, i to u osam ujutru. Da su nam rekli da dubimo na glavama, pristali bismo, samo da nas puste. Pre sedam-osam godina, upao sam u još jednu blesavu situaciju. Sećam se, pozvao me je pokojni Raka Đokić i rekao mi da carinici prave neku svoju proslavu i da bi bilo zgodno da se na njoj pojavim, i to kad hoću sutradan, između osam i jedan. Šta ću, valja se – istakao je Dobrivoje svojevremeno.
– Na proslavu sam stigao oko deset. Tamo, haos. Ne zna se ko pije, a ko plaća. Veselje na nivou, separei, pića i klope koliko hoćeš. Moje kolege – samo defiluju. Niti se zna ko kad peva, niti koliko peva. Šta ću, sedoh u jedan separe. Kad, da sačekam red, valjda će mi neko reći kad treba da zapevam. Sedeo sam ja tako dva-tri sata, a niko da me pozove. Šta da radim? Dok sam se ja tako premišljao šta da preduzmem ne bih li što pre završio posao, priđe mi jedan čovek, valjda organizator ili tako nešto. U ruci je držao flašu viskija. “Želim da vam mnogo zahvalim. Zaista smo uživali u vašem pevanju! Evo, ova flaša viskija je znak naše zahvalnosti za vaš trud”. Ljudi moji, pa ja nisam ni usta otvorio! O čemu on to priča? Nisam znao da li da se smejem ili da plačem. Šta ću, pokupih se i izađoh. Samo što nisam zaplakao od smeha. Eto, i to se dešava – zaključio je Dobrivoje Topalović za pomenuti medij.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)