Dok se drugi političari, odeveni u skupocena odela, u crnim, lakovanim cipelama na zadnjem sedištu limuzina vozikaju po Beogradu, narodni poslanik i predsednik Narodne seljačke stranke Marijan Rističević (64) obilazi njive i brine da li će se povratiti ozebla pšenica.
– Posejana je u prvom roku, pa je požutela od mraza. Smanjiće se prinos, ali šta da radim? Nisam u kontaktu sa Bogom. Nek smo mi živi i zdravi – kaže nam ovaj poljoprivrednik, koji nas je ugostio u svom domaćinstvu u Novim Karlovcima kod Inđije. Imanje koje se prostire na tri hektara ponosno čuvaju ženka nemačkog ovčara Sonja, koju Marijan iz milošte zove Glupača, i pekinezer Bubica, kog mu je pokojna majka ostavila u amanet.
I NjIVE, I RAKIJA, I VINO
Rističevića, koji je poznat kao vredan i radan zemljoradnik, zatekli smo kako ispred kapije istovara veštačko đubrivo.
– Kupio sam osamnaest tona, trideset vreća kana i jednu ureu. Razlika između njih je, pored cene, u procentu azota. Kan, recimo, ima daleko manje azota u sastavu. Obavljena je jedna prihrana pšenice, treba da pristigne još dvadeset pet tona đubriva. Moje su potrebe negde otprilike oko sto tona. Nije malo, a ni jeftino. Jedna vreća košta oko 60.000 dinara. Otprilike ide 0,5 tona po hektaru. Uz sve to, potrošim i negde oko 25.000 litara goriva. A znaju da kažu kako lepo živi poslanik. Pre nego što nam je pokazao poljoprivredne mašine sa kojima radi, Marijan nam, kao pravi domaćin, nudi domaću rakiju iz svoje proizvodnje.
– Viljamovka, kajsija ili šljiva. Izvolite. Pijete na svoju odgovornost. Kajsija je stara tri godine. Nisu rodile prethodne dve godine, mraz ih ubio.
Nadam se da će ove biti ploda. Imam 150 stabala kajsije i 2.000 stabala šljive. U podrumu prava riznica zlata. Oko 18.000 litara rakije „čuči” u buradima u ogromnoj prostoriji. Svako bure ima svoju oznaku sa vrstom rakije i datumom proizvodnje.
– Od 18.000 rakije, 3.000 litara čini viljamovka, 1.000 litara kajsija, dok šljive u hrastovini ima oko 2.000 litara. Pravim i vino, trenutno ga ima između 150 i 200 litara, i to je isključivo vranac.
PRŠUTA, SLANINA, KOBAJA…
Kao i svaki domaćin, i Marijan suši meso, a pored pršute, tu je i bela slanina za one sa oslabljenim imunitetom.
– Ne razumem se ja u to, deda kaže da je bela slanina zdrava za one koji boluju od raka. Prasići su moji, on ih je tovio. Ostao nam je jedan Gedža, tako zovem vepra. Od početka je bio zaostalo prase, pa ga nismo klali. Sada ima oko 110 kilograma. Kroz šalu kažem da je nekad bolje biti zaostao gedža, inače bi bio pojeden. U ložionici se suši i kobasica, a deda (Marijanov otac) „gruva” bukovinu, višnju i šljivu da bi se, kako nam priča, dobila lepša boja. Gde su svinje, tu su i krave. Ipak, Marijan ih je izmestio na ispašu na Krčedinskoj adi.
– To je poljoprivredno zemljište, ali mi ga ne obrađujemo. Pustili smo krave na pašu. Zašto da skrnavimo ostrvo? Neka ga njih deset lepo obrade. Pored nestašnog pekinezera, koji je non-stop lajao, ni guske nisu ostale ravnodušne na naše prisustvo.
– A, pa one su uvek tako glasne. Bilo ih je šest, ali jednu je udavio komšijski pas pre neki dan. Zato kokoške držimo u ograđenom kavezu. Tako sačuvamo i jaja, ima za nas, bude čak i više, pa poklanjam kome treba.
OD IGLE DO LOKOMOTIVE
U drugom delu dvorišta nalazi se preko deset poljoprivrednih mašina. Svaka ima svoju namenu, a Marijan priča da se trenutno najviše koristi rasterivač đubriva.
– Pošto je njiva pripremljena, sada koristimo sejalicu. Vozim ja ili radnik koga plaćam. Ni dnevnica nije mala, 5.000 dinara. Ali nema ko da radi, teško je naći dobrog radnika. Otac može da vozi samo ovaj stari traktor, dok u ove nove „belaruse” ne može ni da se popne. Svakim traktorom obavlja se posao, pa tako jedan od njih pozadi ima vile kojima može da se prenosi paleta, dok je napred postavljena velika kašika.
– Planiram da kupim još jedan traktor. Trenutno ih imam šest, a jedan je na ostrvu gde su i krave. Uvek treba traktor. Ima dosta mašina, jednim traktorom može da se seje, drugim da se skuplja seno, trećim da se drlja, kosi, valja, tanjira… Na njivi uvek ima da se radi. Tu je i kombajn, kao i ogroman magacin u koji se skladišti žito.
– Može da stane oko sedamsto tona pšenice. Silosi su trenutno prazni, samo se u jednom nalazi kukuruz. Sve je pod ključem, kao što vidite. Ništa ne prepuštam slučaju. Radni dan Marijana Rističevića počinje rano, već u šest ujutru, kada navuče svoj radni kombinezon u improvizovanoj kancelariji u dvorištu. – Ovde su mi papiri za celo gazdinstvo. Ništa ne unosim u kuću. Presvlačim se, pa izlećem napolje. Dosta vremena mi prođe u samom obilaženju njiva.
PIŠE: SANJA RADOVANOVIĆ
OVU I OSTALE AKTEUELNE PRIČE PROČITAJTE U SUTRAŠNJEM IZDANJU OBJEKTIVA.
Komentari (0)