Iako nije bilo previše najave ni pompe medija, koncert Jele Mihailović, poznate i pod umetničkim imenom Jela Čelo, u Centru “Sava” – rasprodat je. Beogradska umetnica, koja već duži niz godina istražuje klasičan muzički izraz viđen kroz pop i rok obrade, sa članovima “Power Symphony Orchestra”, njih 60, izvela je muziku sa svog najnovijeg autorskog albuma “Potraga za magičnim violončelom”. Tim povodom smo imali intervju s njom.
Otkud ideja da svoje klasično obrazovanje stavite u službu drugih žanrova?
Sebe pre svega doživljavam kao muzičara i umetnika. Posle specijalizacije na Muzičkoj akademiji, osetila sam potrebu da proširim sopstvene muzičke vidike. Iako sam se obrazovala uz klasičnu muziku, odrasla sam uz mnogo drugih muzičkih žanrova. Kod nas se u kući oduvek slušao dobar rok, pop, a i kafana nas često viđa u punom porodičnom sastavu, tako da je moje uho naučeno na svestranost.
Volite da intrepretirate pesme od “Purple Haze” Hendriksa preko “Eleanor Rigby” Bitlsa do “Mito, bekrijo”, kako odlučujete šta ćete da obrađujete od pesama?
Uvek krenem od numera koje i sama volim da slušam. Onda sledi faza promišljanja kako bi to zvučalo na violončelu i kako to aranžmanski organizovati. Neophodno je da i u obradu nečije odlične kompozicije utkate svoj izraz i originalnost. Od mog prvog albuma “Sudar” s kojim sam se i predstavila široj javnosti prošlo je osam godina i mogu reći da i dalje sa istim žarom izvodim obrade koje se na njemu nalaze.
Foto: Petar Vujanić
Da li je električno violončilo zauvek osvojilo vaše srce ili se nekad vratite i svom klasičnom instrumentu?
Violončelo kao instrument osvojilo je moje srce još u detinjstvu, od momenta kad sam krenula na prve časove. Električno violončelo pak mi je dalo mogućnost da se šire izrazim i da otpočnem igru zvuka violončela, elektronike i različitih žanrova, ali mi se ruke uvek obraduju kada pod prstima osetim drveno telo sa kojim sam odrasla i na kojem sam naučila sve što danas znam o sviranju.
Na novom, trećem albumu “Potraga za magičnim violončelom” u izdanju PGP-a RTS, koji ste izveli u prvom delu koncerta, vi ste koautor, kako ste se osećali u novoj avanturi stvaranja muzike a ne samo njene interpretacije?
To je za mene bio veliki izazov. Prvi put sam se pojavila kao koautor, ali veliki deo posla na sebi su nosili i Marko Matović i Boban Petrović. Timski smo izneli celi album i snimili smo ga sa simfonijskim orkestrom u Londonu, Budimpešti i Beogradu. Na snimanju je učestvovalo 60 umetnika i mogu reći da je to do sada najozbiljnije delo na kom sam radila.
Nastupali ste na zabavi Džejmsa Kameruna u Los Anđelesu povodom dodele Oskara 2014, ispričajte nam neku zanimljivu dogodovštinu iz Holivuda.
Moj nastup na dodeli Oskara namestio se kao višnja na šlag. Delila sam pozornicu s legendarnim američkim rok bendom Journey. Nastup na zabavi u noći dodele Oskara za mene predstavlja momenat koji se verovatno događa jednom u životu. Recimo, može vam se desiti, kao meni, da jedne večeri slušate bend u čuvenom klubu Trubadur, pijete svoje piće, kada pored vas prođe gospodin i kaže vam dobro veče… Vi ljubazno uzvratite, a onda zapitate ko je to ko vas zna u tom gradu kada vi ne znate nikog. A kad već nestane iz vida, vi shvatiete da je to bio Dejv Stjuart iz grupe Eurythmics.
Javnost se dosta uzburkala kad ste pre 10 godina obelodanili svoju vezu s legendom Beograda Bobanom Petrovićem koji je skoro četiri decenije stariji od vas, kako biste opisali svoj odnos?
Ono što je Bobana i mene povezalo jesu muzika i radost življenja. Razlika u godinama jeste činjenično stanje i zaista ne mogu reći da to preporučujem svima jer znam kako drugi ljudi to doživljavaju. Pre sam i sama bila sklona predrasudama i blagom osuđivanju dok se život nije poigrao mnome i dok od Bobana nisam naučila da imam razumevanje za sve situacije i ljude na svetu. Mi se pre svega veoma dobro razumemo, delimo umetnička stremljenja, maštamo i realizujemo različite projekte, uživajući u procesu njihove realizacije. Život je kratak i jedan, te ako se niste bar provozali kroz grad sa nekim sa kim se razumete, poštujete i često smejete do suza, onda taj život nije počeo da ima smisao.
Koja melodija vam se vrzmala najviše po glavi uoči koncerta?
“Balada za heroja” s mog poslednjeg albuma “Potraga za magičnim violončelom”. Dok su pripreme za koncert u jeku, kad god bi me uhvatila nervoza, zatvorila bih oči i ona bi me smirila.
I. Vujnović
Izvor: Objektiv
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)