Sve je manje zemalja na našoj planeti koje odolevaju pandemiji koronavirusom čije su posledice za sada jedino manje od onih izazvanih španskom groznicom. Iz dana u dan Amerika i Evropa beleže sve veću crnu statistiku po broju umrlih. Vijetnam je jedna od retkih zemalja koja se upešno bori sa virusom COVID-19, iako je prvi slučaj registrovan 22. januara. Za to kako im uspeva, teorije su različite, od toga da čeličnom disciplinom registruju svaki pojedinačni slučaj i drže ga pod kontrolom, do pretpostavki da visoka temperatutra vazduha i određena vlaga ne pogoduju brzom širenju ovog virusa.
U Vijetnamu je i dalje dosta stranaca koji su odlučili da ostanu tamo i u vreme korone. Jedan od njih je i Vanja Roller, konsultant u avioindustriji kojeg je poslovni aranžman doveo u ove krajeve. Specijalno za Objektiv govori o trenutnoj situaciji o Vijetnamu, o merama preventive i drugim faktorima ponašanja koja bi mogla biti odgovor na pitanje kako Vijetnam ima tako mali broj zaraženih u odnosu na 100 miliona stanovnika
Šta se trenutno dešava sa epidemijom virusa u Vijetnamu?
– Službeni broj zaraženih koji je saopšten tokom vikenda u Vijentamu iznosi 174 slučaja. Poslednjih sedam dana dnevni porast je stabilan, oko desetak dnevno. Od početka krize u Vijetnamu nije bilo smrtnih slučajeva povezanih sa Covid-19 virusom. Bitno je naglasiti da u Vijetnamu postoje dve faze: prva je krenula istovremeno kada je i javno postalo poznato početno stanje zaraze koronavirusom u Kini, dakle negde u drugoj polovini januara. Budući da Vijetnam ima dosta dugačku granicu s Kinom, odmah su preduzete mere opreza i granica je zatvorena. U toj prvoj fazi, zabeleženo je ukupno 16 slučajeva i nakon nekog vremena svi su bili izlečeni i Vijetnam je bio službeno na 0 pozitivnih.
Drugi talas je došao sa zapada, pretežno iz Evrope. U tom drugom talasu postoji veći broj zaraženih, uglavnom se radi o strancima i Vijetnamcima povratnicima. Vijetnamci povratnici su najvećim delom studenti iz Evrope. Virus se delimično proširio lokalno u direktnom kontaktu zaraženih s lokalnim stanovništvom, ali ipak nije doživeo eksponencijalni rast kao u nekim drugim državama. Čuo sam komentare nekih kolega da podaci nisu pouzdani jer se ne sprovodi dovoljno testiranja, ali gledajući uživo koje mere se sprovode, čini mi se da bi podaci mogli biti istiniti. Uostalom, ova dilema važi i za mnoge druge države.
Da li su uvedene mere preventive i kako se ogledaju?
– Uvedene su vrlo stroge mere. Prvo je Vijetnam u potpunosti zatvorio svoje granice. Krenulo se s Kinom, pa letovima iz Južne Koreje, zatim pojedinim državama EU, da bi se na kraju završilo na tome da samo vijetnamski državljani mogu ući u zemlju uz obaveznu 14- dnevni karantin. Aerodrom u Ho Ši Minu je zatvoren, jer su svi kapaciteti u gradu za karantin popunjeni.
Sve mere su uvođene postepeno, s tim da je u proteklih nekoliko sedmica taj trend bitno ubrzan. Prvo su zatvoreni svi barovi, terase i disko klubovi u centru. Sledeće večeri to je primenjeno na ostatak grada. Ovde ću iskoristiti priliku za jednu anegdotu, ako smem tako da kažem. Te večeri, kada su od 18 sati zatvorili sve barove u centru, razgovaram s prijateljima da odemo u District 2 koji je poznat kao središte života za strance i to u“Buddha Bar”, jedan od najpoznatijih barova. No nakon nekog vremena, odustajemo od plana. Nekoliko dana kasnije saznajemo da je te večeri u tom baru bio jedan pilot zaražen virusom i policija je tražila po gradu sve koji su tamo bili. Konačan rezultat, do danas, je još petoro zaraženih. Nekad u životu moraš imati i sreće.
Od ostalih mera naveo bih da su kasnije zatvorili i sve druge objekte poput restorana, kafića, frizerskih salona i salona za masažu itd. Ostali su otvoreni samo neke prodavnice i apoteke. Hotelima je takođe ograničeno poslovanje.
Svi međunardoni letovi su ukinuti, dolaze samo pojedinačni avioni radi evakuacije stranih državljana ili povratak Vijetnamaca. Domaći letovi su svedeni na minimum, mnoge železničke i autobuske linije su suspendovane. Nema još potpunog prekida prometa u unutrašnjosti zemlje, ali i to se može uskoro dogoditi.
Na ulazu u firme, prodavnice, šoping centre uvek vam mere temperaturu, morate oprati ruke sanitarnim gelom i slično. Nošenje maski je obavezno na svim javnim površinama.
Moj opšti utisak je da su ljudi u Aziji puno poslušniji u odnosu na zapadnjake kad je u pitanju sprovođenje vladinih mera. Lično, u početku nisam nosio masku dok nije postalo obavezno, ali lokalci su me zaustavljali i upozoravali da je moram nositi. Jako puno se radi na informiranju i edukaciji. Svuda imate obaveštenja i plakate. Teleoperateri šalju uputstva putem SMS-a. Kratki film na YouTube-u proširio se celim svetom.
A vanredno stanje?
– Nema ga, ali pravila su vrlo stroga i većina ih u potpunosti poštuje. Nemojmo zaboraviti, Vijetnam je socijalistička republika s tržišnom ekonomijom. Mislim da sam time sve rekao.
Policija i javne službe kontrolišu sprovođenje mera. Ako neko odbije da ide u karantin jer se sumnja da je bio u kontaktu sa zaraženim, krivično će odgovarati. Nenošenje zaštitnih maski na javnim mestima kažnjava se na licu mjesta. Ipak, ponavljam, mere su sve strožije iako su u narednih desetak dana ne suzbije širenje koronavirusa u potpunosti, verovatno će sasvim ograničiti kretanje.
Javnost se redovno obaveštava o preduzetim merama i o svim novim slučajevima. Svaki novi slučaj, anoniman, dobija broj, npr. pacijent 174. i dat je detaljan opis odakle dolazi zaraza i gde se zaraženi kretao u poslednje vreme. Vlasti traže sve ljude koji su mogli biti u dodiru i odmah ih šalju u samoizolaciju ili karantin. U tome se čine vrlo efikasnim. Sticajem okolnosti bio sam upoznat s grupom stranaca koja je završila u karantinu. Uslovi u karantinu su dosta surovi, radi se o napuštenoj vojnoj bolnici koja ima minimalne uslove, nema klime na 35 stepeni, vrlo jednostavna je hrana, pirinač i slično i tako treba tamo ostati 14 dana. Za vijetnamske vlasti, javni zdravstveni sistem nema alternativu i ne biraju se sredstva, odnosno imaju pomalo makijavelistički pristup. Ali, ponavljam još jednom, u zemlji od gotovo 100 miliona stanovnika imaju manje od 200 slučajeva zaraze i ni jedan smrtni slučaj, a prvi zaraženi je zabeležen 22. januara.
Kakva je situacija sa snabdevanjem?
– Nema panike, svega ima. Zapravo, imaju veliki problem kod voća i povrća jer nema izvoza u Kinu, pa su cene drastično pale. Neke namirnice su poskupele, naročito uvozne, poput mesa, ali tu je odmah intervenisala država i striktno ograničila cene. Ničega ne nedostaje. Znam da vas zanima ima li toalet papira. Ima, koliko god želite.
Postoje informacija da visoke temperature i vlaga ne pogoduju virusu COVID-19. Kakvo je vreme u Ho Ši Minu i šta mediji objavljuju o situaciji u svetu?
– E to je pitanje za milion evra. U Ho Ši Minu je u poslednjih meseca dana temperatura između 25C najniža i 35C najviša. Na jugu Vijetnama ima znatno manje slučajeva zaraze u odnosu na sever i skoro svi su uveženi (stranci, povratnici i direktni kontakt). Većina slučajeva je na severu koji ima četiri godišnja doba i temperature su niže nego na jugu. Ali, oni su i bliže kineskoj granici. Teško je išta prognozirati po tom pitanju, nisam dovoljno stručan, no ono što mi se čini jeste da viša temperatura usporava širenje virusa, ali ga u potpunosti ne eliminiše, jer Singapur, Malezija i još neke druge zemlje pokazuju da visoka temperatura vazduha sama po sebi nije dovoljna.
Vijetnam je otpočetka imao najbolje rezultate u borbi sa zarazom, kako je sada i kakve su prognoze?
– Ovde vlada velika pažnja ka nosiocima potencijalne zaraze. Svi to shvataju vrlo ozbiljno. Službene brojke su zapravo jako dobre, ponavljam, manje od 200 slučajeva na 100 miliona stanovnika i ni jedan potvrđen smrtni slučaj su fantastični rezultati, čak ako i izostavimo metodologiju i broj testiranih.
Moj lični utisak jeste da se osećam ovde vrlo sigurno, a to su potvrdile i moje kolege iz SAD i Francuske, s kojima radim na zajedničkom projektu. Budućnost će pokazati jesmo li doneli ispavnu odluku da ostanemo ovde. Za sada je sve OK. Pitanje je jedino ako ovo duže potraje kako administrativno rešiti ostanak i nakon toga kako otputovati negde drugde.
Da li ima dovoljno maski i sanitarnog materijala? Šta su stanovnici preduzeli do sada? Postoji li strah?
– Svega ima dovoljno. Neki dan sam bio u apoteci i kupio sam maske. Izvinjavali su se zato što imaju samo jedan, malo kvalitetniji i skuplji model, otprilike tri maske za dva dolara. Na poslu su nam dali celi paket maski i zamolili da ih koristimo. Sredstva za pranje ruku su dostupna svuda, na ulazu u objekte, trgovine, preduzeća, možete ih svugde kupiti. Nema nestašica.
Strah? Postoji, strah od nepoznatog. Strah onda rađa i neka negativna ponašanja. Samo bih želio reći, nemojte nikada osuđivati za pojavu virusa nekoga prema boji kože, nacionalnosti ili rasi. To se odnosi na sve na ovom svetu.
Kakav je generalno zdravstveni sistem u Vijetnamu? U slučaju da dođe do veće hospitalizacije ko plaća troškove?
– Nisam lično iskusio zdravstveni sistem u Vijetnamu i nemam posebne želje za takvim iskustvom. No, po pitanju korone pravila su sledeća: za strance karantin i testiranje se ne naplaćuje, ali bolničko lečenje se naplaćuje. Vijetnamcima se ne naplaćuje ni bolničko lečenje.
Koliko je stranaca ostalo u ovoj zemlji?
– Službene brojke zaista ne znam. Na ulici nema puno stranaca. Turisti su potpuno nestali, tek poneki bekpeker. Mnogi stranci ovde žive i rade sa privremenim vizama i svakih tri ili šest meseci idu na tzv. visa run, na jednu noć odu u jednu od susednih zemalja. S obzirom na zatvorenost granica nastupila je lagana panika, šta i kako dalje. Ne možeš napolje, a još manje nazad. I ja sam u sličnoj situaciji ako ovo potraje, no videćemo, nadamo se da će imigracione službe imati razumevanja.
Da li ima nekih prognoza poredeći sa ostatkom sveta koje posledice pandemija će Vijetnam osetiti u ekonomskom smislu?
– Posledice će biti vrlo slične ostatku sveta. Pre početka ove krize, Vijetnam je bio u odličnoj poziciji, jer su zbog trgovinskog rata između SAD i Kine i porasta troškova radne snage u Kini, mnoge firme želele premestiti poslovanje u Vijetnam, što će se očigledno sada usporiti.
Turizam, kao bitna stavka svakako će pretrpeti velike štete, tržište nekretnina će pasti, svi mali biznisi će stradati… kako će sve to završiti, teško je predvideti, ali mnogi ovde već osećaju posledice.
Pravila su ovde nemilosrdna. Recimo osoblje u hotelima je samo poslato kući na neplaćeni odmor. Ako žele zadržati posao, moraju pristati na to. Mnogi zaposleni u uslužnim delatnostima izgubili su posao i otišli iz velikih gradova u svoja mesta u provinciji. Sigurno da će biti potrebno vremena da se svi oporave od ovoga, a i pitanje je hoće li se virus ciklično vratiti. Puno je nepoznanica, ali ono što znam, jeste da su lokalni ljudi vrlo spremni na izazove i prilagođavanja, valjda ih je život na to naučio, a i kultura je malo drugačija nego na zapadu.
Preuzimanje teksta ili delova teksta zabranjeno bez odobrenja redakcije Objektiv.rs
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije – Objektiv.rs
Komentari (0)