Mnogi igrači su prodefilovali “Marakanom” u novijoj istoriji, ali nijedan nije ostavio toliki trag kao Nenad Milijaš.
Rođeni Zemunac, mangup sa bombom u levoj nozi je od samog dolaska u Crvenu zvezdu pokazao kvalitet i vrlo brzo postao nezamenljiv šraf te generacije. Jedini je igrač koji se čak tri puta vraćao u Ljutice Bogdana, a i jedini kome su navijači priredili spektakularan oproštaj u fudbalsku penziju.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Može da se pohvali i igranjem u Premijer ligi, učešću na Mundijalu i brojnim golovima za TV špice, a danas vreme provodi – gde drugde, nego na stadionu “Rajko Mitić”, samo ovoga puta kao trener i pomoćnik Dejana Stanković.
U zanimljivom intervjuu za naš portal, Milijaš se podsetio svoje karijere, govorio o trenerskom poslu, a ispričao je neke detalje za koje ljubitelji fudbala u Srbiji možda nisu znali.
Gotovo savršena godina je sada iza crveno-belih. Dupla kruna, uspeh u Evropi i čuveni deo sa Milanom su obeležili 365 dana za nama. Kakav je celokupni utisak?
– Moram da budem prezadovoljan 2021. godinom, ne zadovoljan. Jedna jedina mana je ta što smo završili na drugom mestu u prvenstvu, inače napravili smo istorijski uspeh u Evropi, što mislim da je nenormalno veliko zbog trenutnog stanja u našem fudbalu, u odnosu na to sa kim smo sve igrali u grupi, gde smo imali toliki broj bodova, a mogli smo da ne završimo prvi, čak štaviše mogli smo da završimo treći uoči poslednjeg kola. Niko nije očekivao da ćemo u Bragi moći da napravimo pozitivan rezultat i mislim da je to veliki uspeh za srpski fudbal i ponosimo se tim. U suštini bila je ovo lepa godina i za Zvezdu i za njene navijače.
Vratimo se na Milan i meč na San Siru…
– Milan je bio velika škola za sve nas, a sigurno je da su igrači izrasli iz toga bolji i kvalitetniji. Možda smo baš zbog toga odigrali grupu na način, kako smo odigrali i da smo napravili rezultat. Pričaće se još dugo o toj utakmici, ali će uvek ostati to da nismo prošli. Ja lično mnogo više volim da odigramo loše i prođemo, a sada smo odigrali odlično i nismo prošli. Možda ćemo imati šanse da opet igramo sa njima i možda ćemo biti pametniji. Mnogo mi je bilo žao igrača koji su odigrali nenormalno dobru utakmicu i zaslužili smo mnogo pre kornera da imamo pozitivan rezultat, a to što ga nismo izveli je samo dolilo ulje na vatru. Protiv jednog velikog Milana odigrati takvu utakmicu, to dugo Zvezda nije uradila.
Otkud u trenerskom poslu?
– Čim sam završio fudbalsku karijeru ja sam krenuo da radim sa Vladanom Milojevićem, pa sam nastavio sa Dekijem Stankovićem. Sa Milojem sa na neki način slučajno krenuo da radim, pošto je bio dogovor da ja nastavim da budem ta produžena ruka u svlačionici i kroz to sam počeo da se bavim ovim i tu sam odlučio da hoću da to i nastavim. Imam još mnogo da učim i radim, ali što se kaže trener nikad nije spreman. Koliko sam naučio to ću tek videti. Svaka utakmica je veliko iskustvo i to doživljavam teško i emotivno, posebno što sam u klubu koji volim i u kom sam pola života proveo.
Kako je započeta saradnja sa Dejanom Stankovićem?
– Moja saradnja sa Dekijem je počela tako što smo se čuli nas dvojica, kada je postojala mogućnost da sedne na klupu Crvene zvezde, on me je zvao da vidi da li bi mogli to da radimo zajedno, jer ja sam već bio u klubu i nismo imali šta da se dogovaramo, nego sam samo nastavio saradnju sa njim.
Koliko je teško raditi u okruženju pod tolikim pritiskom?
– Zvezda jeste teška, ali je najlepša. Koliko god ti imaš teških trenutaka u njoj, taj lep trenutak što imaš u Zvezdi ne možeš da imaš nigde. To nešto što ti ostane posle Zvezde, ne možeš u bilo kom drugu klubu na svetu da imaš. Mislim da je prevashodno emocija koju osetiš u sebi, u najvećem klubu u svojoj zemlji, kada osvojiš titulu, pobediš derbi, prođeš u Evropi i to što tebi navijači i ljudi mogu ovde da pruže, ne možeš nigde da doživiš. Možeš ti da osvojiš Ligu šampiona ili neko drugo takmičenje u drugom klubu, ali ta emocija koju ćeš da doživiš, ne možeš da doživiš kao ovu u Zvezdi. Jeste jako teška, jeste jako naporna, jeste veliki pritisak. Ovde može da ti se desi da pobediš 50 utakmica u nizu i onda odigraš loše poluvreme, neko će osporiti tvoj način igre, što je normalno jer ko je ovde to zna da se dešava, tako se kod nas odnosi prema tome i treba biti miran u tim trenucima i imati svoj krajnji cilj, koji mi imamo od početka i lagano idemo ka tome i sve ide kako treba.
Ima li ambicija da u skorije vreme preuzmeš samostalno neki klub?
– Nisam pričao oko toga, a i kao što sam već rekao, da ti neko garantuje da ćeš se ti spremiti, ne znači ništa, a da ti neko kaže da si spreman, opet ti to ne znači ništa. Nekad ti se prosto namesti da si se rodio takav, da možeš isti dan da radiš sa nekom velikom ekipom, dok neko neće moći za 30 godina svog posla. Nisam nešto puno razmišljao oko toga, imam posao koji radim sa Dejanom i to mi strašno prija i odgovara. Sigurno je da ću nekad pokušati da radim samostalno, ali ne znam kada će to biti, jer trenutno ne razmišljam o tome, nije mi na pameti, jer gledam da mi dođemo do cilja koji smo zacrtali i svakako mi je ostalo još malo da završim za PRO licencu za trenera. U ovom poslu ne može ništa da se planira, jer ovde nema prave linije, već samo krive.
Koliko je lako, ili teško raditi sa fudbalerima u Zvezdi?
– Sa igračima koji su već formirani, koji su igrali u nekoj većoj ligi, mnogo je lakše raditi, nego sa igračima koji dođu iz naše lige, koji su dobili priliku da dođu u Zvezdu. Dragović je pre svega veliki profesionalac i deca mnogu zaista dosta da nauče od njega. On se ovde ponaša kao što bi se ponašao i u Nemačkoj. Što se njega tiče lično nemam problem nikakav, kao ni sa ostalim igračima, jer su mi većina njih bili saigrači do skoro. Ono što je razlika u odnosu na prethodne godine, sada imaš igrače koji su duži niz godina u Zvezdi, a što se tiče Dragovića, svi mladi igrači ako su pametni, moći će dosta da nauče od njega.
Svedoci smo da mnogi fudbaleri budu “vunderkidovi” u mlađim kategorijama, pa ih prelazak u prvi tim doslovno pojede. Kako ti gledaš na to?
– Postoji situacija kada je neko spreman i kada je pravi momenat da igra u Zvezdi, posebno ti momci koji su prošli sve generacije Zvezde, gde su naučili kako treba da se ponašaju prema klubu i kakav odnos treba da imaju prema dresu. Oni su taj pritisak imali i u kadetima i omladincima, kao što ga imaju i u prvom timu. Oni kada dođu u prvi tim, sigurno da dolaze da se dokazuju, jer se dosta očekuje od njih, nije ni njima lako. Imaju jedan period adaptacije, normalno je da mladi igrač ne može da igra u kontinuitetu dobro, to je sasim normalno, mislim da nigde u svetu ne može mladi igrač celu godinu da igra dobro. Moraju da se istrpe u tom nekom periodu kada je njima teško, kada oni naiđu na umor i probleme, koji se stvaraju jer su bili dominantni kao klinci u mlađim kategorijama, a kada dođu u prvi tim više to nisu jer se to gubi. Mislim da su oni te šanse koji su imali na neki način iskoristili, naravno uvek može sve bolje ili lošije, ali najbitnije im je da su zdravi, a sve će ostalo doći vremenom. Poznavajući Mistera i mene i ostale trenere i igrače, mislim da su zaista lepo prihvaćeni od strane svih.
Osvrnimo se na tvoju veliku karijeru. Kako je sve počelo?
– Počeo sam da treniram u Zemunu, za koji me vežu samo lepe uspomene. Kao jako mlad igrač sam dobio priliku da igram za prvi tim. Meni kao klincu koji sam iz Zemuna, prosto je takvo vaspitanje, da mi je Zemun bio centar sveta. Životni cilj mi je bio da igram u prvom timu Zemuna, što mi je bilo ostvarenje dečačkog sna, a ne mogu da vam opišem koliko mi je značilo u tom trenutku da mi mahne neki prvotimac, pošto je kao što sam rekao takvo vaspitanje. Kada sam odigrao prvu utakmicu za Zemun to mi je bilo uvau. Igrao sam oko 4-5 godina i onda sam otišao u Zvezdu.
Čuvena priča iz Varšave se godina prepričava…
– Otišao sam u Legiju, sve je bilo potpisano, slikao sam se sa dresom i usledio je poziv Crvene zvezde, zbog kog sam ja bukvalno pobegao iz Poljske. Imao sam problem kasnije, sa nekim ljudima iz uprave, ali taj poziv nisam mogao da odbijem.
Zemun je bio san, a Zvezda?
– To mi je najlepši period u karijeri. Imao sam tri mandata i ne znam koji mi je bio lepši, teži, srećniji i uspešniji. Bio sam i u periodu kada je bilo sve savršeno, to je bilo Piksija kada sam prvi put došao. Posle toga kada sam se vratio bio je težak period u klubu, gde smo uspeli posle dosta godina do titule, do koje je bilo jako teško doći i za koju mogu da kažem da mi je možda i najdraža u karijeri. Samo mi u svlačionici znamo kako smo došli do nje, koliko je bilo teško i naporno, koliko je bilo neočekivano da ćemo doći do nje. Ovaj period sada u Zvezdi je savršeno lep, što se tiše svih rezultata i svega što Zvezda radi poslednih pet godina je zaista neverovatno. Mislim da to niko nije očekivao. Ja nekad uzmem da vratim ovako navijački neke utakmice na kojoj smo došli na ludački način do pobede. Svake godine imamo barem jednu ludu utakmicu počevši od Krasnodara, Salcburga, Kopenhagena, Jang Bojsa, prosto neverovatne utakmice i rezultati. Zvezda mi centralni deo karijere, uz naravno Zemun i pamtim jedan jako lep proveden period u reprezentaciji i plasman na Svetsko prvenstvo kao prvi u grupi. Uvek kažu mogao si više, ali meni nijednog dela moje karijere nije žao.
Nakon one noći u Salcburgu izborena je Liga šampiona, međutim, Milojević je odlučio da te ne registruje za takmičenje, iako bi ti igranje u eliti bila kruna karijere i stavljanje tačke na istu.
– Nikada nisam imao problem zbog toga. Bilo mi je toliko drago što smo uopšte ušli u Ligu šampiona prvi put. Sada kada me pitaju za to, iskreno, jeste mi malo žao, ali u tom momentu uopšte nisam pomišljao na to da žalim za nečim.
Pamtiš li Rendžers i promašan Burzanovića?
– Rendžers je utakmica koje mi je najviše žao. To je bila utakmica gde smo imali veliku šansu da prođemo u Ligu šampiona. Mislim da smo zaslužili da prođemo po načinu na koji smo igrali, ali jednostvano nismo imali sreće i to mi je bila baš velika utakmica. Bajern je više tada zbog imena velika utakmica, ali za mene je protiv Rendžersa moja prva najveća utakmica u Zvezdi. Utakmica protiv Bajerna mi je promenila neki smisao karijere. Bila je to ozbiljna ekipa, gde smo mi imali pobedu do 85. minuta. Ja sam odigrao fantastičnu utakmicu, namestio sam prvi gol, a postigao drugi, ali smo primili glupe golove. Tu utakmicu mogu da uporedim sa utakmicom protiv Milana, jer kao što sam rekao više bih voleo da smo igrali loše, a da smo pobedili, nego ovako kao što se desilo.
Ne može, a da se ne spomene čuvena sezona 2013/14 i titula pod vođstvom Slaviše Stojanovića.
– Ja uvek kažem, meni je Zvezda Zvezda i kada je loša i kada je dobra, jer zahtevi su možda i mnogo veći kada je loša situacija nego kada je dobra. Mislim da svako ko dođe u Zvezdu, a na to mislim i na strance kom naši igrači to moraju da objasne, mora da zna šta ga čeka. Opravdanja za lošu igru nije bilo. Jeste bio jako težak period za klub što se tiče finansija, a ekipa je bila skupljena više na neki drugarski način, zvali smo jedni druge. Način na koji smo se skupili, kako smo se čuli i funkcionisali je bio jako težak. Počevši od pisma, šampona i famoznih ludosti, gde smo mi sve hteli i tražili, da pokušamo da objasnimo sem toga kako je to sve shvaćeno. Postojao je sigurno neki inat i želja da to sve promenimo i napravimo nešto. Po meni je to zaista istorijski uspeh, jer nismo mi nikome pobegli 15 bodova, niti smo bili bolji za 15 bodova. Ne, nego smo konstantno cele godine bili tu i stvarno je par utakmica obeležilo tu titulu. Nije se toliko lomilo u derbiju, kao na primer u Pazaru ili u Užicu gde su svi već videli da ćemo mi kiksnuti, ali smo mi uspeli da se odvojimo i napravimo uspeh. Zaista teška godina i teška titula za Zvezdu. Sada kada bih pitao nekog navijača koji je pratio Zvezdu sa tribina, mislim da bi rekao da mu je upravo ta titula najdraža. Jeste ova generacija napravila neverovatne uspehe i uspevala da izbori i Ligu šampiona i Ligu Evrope, ali mislim da je svim navijačima nekako najslađa tadašnja titula. Svi zajedno smo zaslužni za tu titulu na čelu sa trenerom Stojanovićem. On je pre svega veliki čovek i davao je celog sebe u taj posao, gde smo u nekim situacijama mi igrači morali da ga smirujemo.
Jedan si od retkih kojem su navijači priredili oproštaj…
– Doživeti oproštaj u Zvezdi kakav sam ja doživeo, ne sećam se da je neko imao nešto slično. To mi jako znači i lepo mi je kad se setim toga.
Između dva mandata u Zvezdi, dogodio se transfer u Englesku, tačnije Vulverhempton…
– . Baš me lepe stvari podsećaju na taj period. Igrao sam Premijer ligu u jednom dobrom klubu, gde sam imao zapaženu ulogu. I I dan danas je doživljaj da se pogleda neka utakmica te lige, a kamoli da budeš sam akter toga. Stvarno je kolevka fudbala, stvarno je drugačija kultura tamo. Nenormalna razlika između nas i Engleske je u svemu generalno. Najviše se vidi u infrastrukturi. Bukvalno za šta god da pomisliš u vezi fudbala, razlika je. Mnogo se lakše navikneš kada je nešto lepo, nego na primer na gostovanje Surdulici. Zaista je uživanje igrati tamo, lepota fudbala. Evo kod nas je sada TSC napravio nešto lepo, lep je doživljaj gledati utakmicu tamo. Mi smo imali jako tešku utakmicu tamo koju sam gledao iz ugla trenera, a posle kada sam pogledao na televizoru tu utakmicu mogao sam slobodno da kažem da zaista ima nešto lepo da se vidi u našem fudbalu, a zamislite da većina stadiona tako izgleda. Na osnovu rezultata Zvezde i Partizana u Evropi, reprezentacije, naša liga nema pravo da se ospori, ali realno infrastruktura nam je katastrofalna i po meni mislim da bi svi igrači mogli da pruže mnogo bolje partije da su nam bolji tereni, a to se pogotovo odnosi na igrače iz manjih klubova. Dolazimo u situaciju da kada izađe raspored mi gledamo gde ćemo igrati u novembru, pošto ne znamo da li će pasti sneg, da li će biti blato… Jer jeste teren svima isti, ali je mnogo teže onome ko napada nego onome ko se brani. Mi to sad gledamo iz našeg ugla, ali treba i razumeti te ljude koji moraju da motivišu svoje igrače da igraju na svake dve nedelje na lošim terenima, a to stvarno nije lako, barem gledano iz mog ugla kao bivšeg igrača.
Kakvo je sećanje na reprezentaciju, Radomira Antića i sve ono što si proživljavao tih godina?
– Meni je bilo čudo da ja budem u toj reprezentaciji. Kada sam došao tamo bio sam zadovoljan sa tim da budem 20. igrač. To su sve bili momci koje sam ja uživao da gledam na televizoru, a onda sam došao u mogućnost da treniram sa njima, da vidim ko je kakav na terenu. Na prvom okupljanju sam ja video da ću moći da igram. Odigrao sam cele kvalifikacije u tandemu sa Stankovićem na sredini terena. Postigao sam dva gola. Bila je to zaista velika reprezentacija, a svi su me zaista divno prihvatili počev od Dejana, pa Nemanje, Ivice… Bilo mi je mnogo lakše i bilo mi je zadovoljstvo igrati sa takvim igračima i raditi sa Radomirom. Antić je bio najbolji i najveći čovek. Od njega si uvek mogao nešto da naučiš, pa makar on samo ćutao. Imao sam sreću i zadovoljstvo da jedno vreme i živim sa njim, da sarađujem sa njim u tom trenutku. On te kao otac nauči nekim ljudskim i životnim vrednostima, pa ti se posle to odrazi na fudbal. Mi smo imali tu čast da nas on trenira, čovek koji je trenirao Barselonu, Real i Atletiko Madrid i mislim da to neće niko nikad prevazići.
Pobediš Nemačku, pa ispadneš od Australije. Da li boli i dalje?
– Niko nije očekivao da ćemo izgubiti od Gane, ali najveći žal ostaje zbog poraza protiv Australije. Mi smo hteli protiv Gane da odigramo najbolje moguće, ali primili smo gol i na kraju smo poraženi. Onda se desila utakmica protiv Nemačke gde niko nije očekivao da ćemo pobediti, a mi smo uspeli da dobijemo tu utakmicu. Na kraju, ta utakmica sa Australijom koja je jedna od naših najboljih odigranih utakmica. Stvarno mislim da nismo imali sreće da prođemo grupu, a daj Bože da će se to vratiti ovoj generaciji, pošto mislim da se savršeno radi sa njima i mislim da nismo i dalje svesni tog uspeha koji su oni uspeli da naprave pobedom u Portugalu.
Da uporedimo vaš trijumf 2010. protiv Nemačke i ovaj sad u Lisabonu za plasman na Mundijal?
– Ne može da se poredi naša pobeda protiv Nemačke i njihova protiv Portugala. Prosto, mi smo već napravili uspeh i mogli smo da odigramo rasterećenije tu utakmicu, dok su oni uspeli da pobede Portugal kom je isto trebao taj rezultat i nisu uopšte ušli rasterećeno u tu utakmicu. Pobeda je još veća zbog primljenog gola u ranoj fazi meča, gde bi se većina ekipa već tad predala, ali mi to nismo učinili i preokrenuli smo rezultat što ovu pobedu čini zaista velikom.
Vlahović je postao novi fudbaler Juventusa. Šta misliš, da li je pred njim blistava budućnost?
– Imao sam sreću da kratko radim sa njim u mladoj reprezentaciji. Strašan je momak. Uvek se pričalo za njega da je luda glava, a ja sam najviše voleo da kažem da kada pričaju za igrača da je luda glava, da je on možda baš zbog toga postao vunderkind. Mlad je i ovo što je napravio sad je nenormalno. Moramo da budemo svesni da oni pre svega predstavljaju našu zemlju u inostranstvu i treba da budemo srećni i da mu želimo da bude još bolji jer on to može.
Saša Ilić je iste večeri kao i ti završio karijeru. Kako pamtiš legendu Partizana?
– Ja Saleta poznajem od malena. Stalno smo na terenu bili jedan pored drugog. On je pre svega dobar momak i neko od koga mogu svi svašta da nauče. Imali smo dobar odnos kao i igrači i kao saigrači u reprezentaciji. Imali smo u derbijima i tuče i hvatanje za gušu u derbijima, ali smo posle utakmice mi bili dobri drugari. Želim mu svu sreću u trenerskom poslu, dobro je počeo. Imali smo lep odnos i poštovanje.
Pišu: Luka Kalajdžić i Nikola Husein
Komentari (0)