Da nam je neko rekao na početku godine da ćemo za 11 meseci imati kartu za Katar, verovatno bi mnogi odmahnuli glavom i sumnjičavo pogledali.
Znali smo da imamo kvalitet, ali javnost u Srbiji je polako odustajala od fudbalske reprezentacije Srbije. Previše puta smo se razočarali, tako da se nismo ničemu ni nadaili. Pogotovo u atmosferi koja je bila oko Stare Pazove. Ali, onda se pojavio on. 3. marta 2021. godine je Dragan Stojković Piksi preuzeo “orlove”. Stigao je kao mesija, sa neverovatnom energijom i verom probudio je Srbiji nadu da može, da ume i zna kako. Od prvog momenta se osetila promena u vazduhu, sve je delovalo drugačije, ali i dalje je bilo sumnjičavih pogleda. Kada smo slušali Piksijeve konferencije, delovalo je da je pomalo lud. Njegova vera u uspeh Srbije je bila neopisiva.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Međutim, Piksi je uspeo je i to na kakav način…
Usred Lisabona je srušio jednu od najboljih evropskih selekcija i pokazao da Srbi mogu da izgledaju moćno, samo kada smo složni i kada igramo kao tim.
Vratio je veru u fudbal, ali da li može u 2021. godini da vrati publiku na stadione.
Njegov kolega iz košarkaške reprezentacije, Svetislav Pešić, najbolje je opisao stanje srpskih navijača.
– To je jedna vrlo interesantna tema za nas sportiste. Vidite, fudbalska reprezentacija četiri dana pred odlučujuću utakmicu za odlazak na SP, u Beogradu igra prijateljski meč sa Katarom na koju je došlo 700 ljudi. Eto kako se mi ponašamo da podržimo našu reprezentaciju. I sad, ako se izgubi, katastrofa, a ako se pobedi euforija dolazi dotle da kažemo kako najmanje možemo stići do finala i da je sve drugo neuspeh.
– Sličnu situaciju smo imali i u košarci ovog leta, na kvalifikacionom turniru za OI. Država je dala novac za domaćinstvo i u odlučujućoj utakmici protiv Italija prazna dvorana. Gde su ti navijači? Gde su ti što spominju kult reprezentacije? Da li je taj kult moraju da pokazuju samo Jokić i Pešić? Ne igra nacionalni tim svakog dana, već na dva mesec.
Moramo priznati da nije bilo mnogo prilike da publika dođe na tribine prethodne godine, pa se nadamo da je došlo vreme da, kao kada je Radomir Antić bio selektor, Marakana bude krcata i da pravi patriotizam puca sa stadiona.
Kada pogledamo malo u komšiluk, ne možemo a da trunku ne budemo ljubomorni na Hrvate. Njihov odnos prema fudbalskoj reprezentaciji je poseban. Nebitno kakvo je vreme, na stadionu je mnogo ljudi i podrška retko kada izostaje. Nećemo ulaziti u detalje zašto je to tako, jer ovo nije tekst o politici, ali de facto naša selekcija dugo nije imala navijački vetar u leđa.
Sada su zaslužili i kucnuo je čas da ustanemo i podržimo naše “orlove” u novim izazovima.
Nakon pobede nad Portugalijom ljudi su izašli na ulice, zapalio se barut euforije i tada se videlo koliko mi zapravo volimo fudbal. Slavilo se na trgovima, u kafanama, na svakom koraku. Danima su se pričale priče o golu Mitrovića, o majstorijama Tadića, o Piksijevoj neustrašivoj četi.
Tada je Srbija pokazala energiju kavu dugo nismo videli oko fudbalske reprezentacije. Sada je potrebno da na talasu nje krenemo ka novim pobedama. Izlizana je fraza o kultu reprezentacije, međutim, on je potreban kako bi stvari legle na svoje mesto i kako bi zajedničkim snagama krenuli ka Kataru po čudo!
Zašto da ne verujemo da možemo kao Hrvati na prethodnom Svetskom prvenstvu. Oni su nam pokazali put, pa zašto da ne krenemo njime. Ako je neko sposoban da režira čudo, onda je to sigurno Dragan Stojković Piksi.
Vreme je da Srbija zablista.
Piše: Blažo Komnenić
Bonus video:
daj, bre, otreznite se. Sta bi bilo da su priznali Ronaldov gol? kako je i trebalo biti. Kad smo mi u fudbalu dogurali daleko:? Davno, davno! Zebec, Bobek, Mitic, ... i ono u Chileu sezdesetih godina. Tukli smo Francuze kako smo hteli, kao i nas madjari. Ali sada svi igraju dobro fudbal. Nije problem dvoglavi orao (crni), jer i mi imamo dvoglavog orla (belog), nego je problem sto je Dzaka zabiberio gol sa 40 metara odstojanja od gola.