Aleksandar Mitrović je srpski fudbalski junak. Kada god nam ne ide, Mitar je tu da obraduje naciju i pokaže svima kako se bori za nacionalni grb. Napadač Fulama retko pokazuje emocije, ali nakon poslednjeg reprezentativnog okupljanja je dokazao koliko mu znači svaki minut proveden na terenu.
Najbolji strelac u istoriji reprezentacije se prisetio svojih klinačkih dana i vremena kada je počinjao svoje prve fudbalske korake.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
“Ulica je uvek bila puna dece, a ja sam bio najmlađi klinac u grupici sa kojom sam igrao fudbal. U početku me niko nije želeo u timu zato što sam bio najmanji, ali su kasnije shvatili da sam najbrži, pa su počeli da me biraju. Uvek sam hteo da se dokazujem i ništa mi nije bilo teško. Svi su me doživljavali kao mlađeg brata. Zovu me mali Aca i danas kada dođem u stari kraj. Družimo se i sada kada sam u Smederevu. Bez obzira na broj obaveza koji imam, uvek se potrudim da nađem vremena za njih”, rekao je Mitrović za Informer.
Porodica je bila ključna za njegovo odrastanje i učinila je sve da ne krene krivim putem.
“Odrastao sam u normalnoj, radničkoj porodici. O meni i bratu su dosta brinuli baba i deda jer su majka i otac mnogo radili. Kada su bili u prvoj smeni, ustajali su u četiri ujutru da idu na posao. Tata je bio vozač, a majka kondukter u Lasti. Tako su se i upoznali. Bez obzira na gomilu obaveza, uvek su nalazili vremena da sa nama uče ili da mene voze iz Smedereva u Beograd na treninge. Šest puta nedeljno. Pre ili posle škole, u zavisnosti od toga koja sam smena, čekali su me da me odvedu na trening i vrate kući. Imao sam vremena samo za školu i fudbal, a oni samo za posao i moje treninge. Putovali smo tako od moje devete do 14. godine. Onda sam se preselio u Beograd”.
Mitrović sada ima decu, pa mnogo bolje razume neke stvari.
“Tek sada, kada sam otac, shvatam koliku su žrtvu zbog mene podnosili moji otac i majka. Odricali su se svega da bih ja uspeo da ostvarim snove, da bih mogao da radim šta volim. I moj brat je mnogo puta morao da se žrtvuje. Na primer, dešavalo se da nemamo para i onda on ne dobije nove patike ili majicu da bi imali meni da kupe kopačke ili kostobrane. Naravno da sam srećan što sam uspeo, ali mi je mnogo draže što se to dogodilo zbog svih njih, koji su godinama sebe stavljali u drugi plan da bih ja išao prema svojim ciljevima. Drago mi je što danas njima mogu da pružim više”.
Pomišljao je Mitrović da napusti crno-bele dok je bio u mlađim kategorijama.
“U periodu od moje devete do 14. godine nijednom nisam bio starter na utakmicama, samo sam u igru ulazio s klupe. Mnogo puta sam želeo da promenim klub, da odustanem, ali oni mi nisu dali. Bio im je cilj da me sklone sa ulice, da ne krenem stranputicom. Da moje okruženje bude zdravo, da se ne družim sa uličarima, već sa sportistima, da budem vaspitan kako treba. I dan-danas pamtim reči koje su mi često govorili: “Ako želiš da budeš najbolji, moraš da treniraš više od svih”. To me je ojačalo za sve što je kasnije došlo”.
Kao profesionalac u Humskoj trebalo je da na godišnjem nivou zarađuje 12.000 evra. Međutim, primio je tek tri plate.
“Moj prvi ugovor u Partizanu je bio na 1.000 evra mesečno. Trebalo je da zaradim 12.000 evra za godinu dana, međutim, ja sam primio tri plate. Roditelji su me u tom periodu još izdržavali. Niko od Partizanove dece nije se opario u Partizanu, ali mi smo tad maštali o pobedama, golovima u derbiju, trofejima i niko nije mislio na novac”, objasnio je Aleksandar Mitrović.
Zvezda i Partizan su zlo srpskog fudbala: Što se nije pričalo o nameštanju dok je Kokeza bio tu?!
Komentari (0)