Jeste li se ikada zapitali koliko biste različitih Novih godina mogli da nabrojite? Prema etnografskim istraživanjima širom sveta ih ima najmanje 26, a mi se u Srbiji možemo podičiti sa čak još 3, pored one međunarodne koju smo upravo proslavili. To su čuvena pravoslavna ili “srpska” 13. januara, zatim nešto manje poznata Nova godina po starom srpskom kalendaru, koja dolazi 3. aprila, i jedna poznata samo onima koji su bili zaposleni u ugostiteljstvu – takozvana “konobarska” ili “muzičarska” Nova godina.
Nije nikakvo čudo što u zemlji gde se kafana smatra jednom od najvažnijih, najdugovečnijih, pa i najdemokratskijih institucija, postojao jedan takav običaj, koji je danas, nažalost, već i zaboravljen. On je kao i mnogi drugi običaji nastao spontano, u godinama kada se u kafane (zbog nedostatka mesta) teško ulazilo, a zbog dobrog provoda još teže i izlazilo. Nakon tri dana izuzetno napornog rada umorni konobari, šankeri, muzičari i vlasnici restorana su 4. januara organizovali svoje slavlje, a određene kafane, restorani i hoteli su bili rezervisani samo za njih.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Vremenom su im se pridružili i ostali za koje, zbog prirode posla, uvek rade – radnici Hitne pomoći, pripadnici policije i ostali, pa je ovo slavlje postalo još veselije. Oni koji su imali prilike da prisustvuju tim večerima kažu da su bile nezaboravne, drugačije od običnih dočeka, i na jednom malo suptilnijem, višem nivou.
Dugogodišnji konobar L.N. u jednom čuvenom prestoničkom restoranu, danas uživa u zasluženim penzionerskim danima, za Objektiv se prisetio nekadašnjih proslava “konobarske Nove godine” :
“To je bila jedna neverovatno lepa tradicija, svi smo mi živeli za taj dan. Nekada su kafane bile non-stop pune, pošto nije bilo ni telefona u svakoj kući, a kamoli društvenih mreža, pa smo mi konobari imali pune ruke posla, a i para (smeh). Za nas nije bilo puno predaha, osim te večeri, kada bismo se svi opustili i slavili do ujutru. Dešavalo da iz štosa i gazde uzmu ajncer, pa nama posluže piće, dok mi sedimo i uživamo. Muzičari su se smenjivali na bini i svirali onoliko koliko im je prijalo, neki i po pesmu – dve, prvenstveno za svoju dušu. Za razliku od običnih dočeka retko se preterivalo u piću, svi smo na prvom mestu poštovali jedni druge, jer smo se poznavali i radili, pa nije bilo nepristojnih ili agresivnih ispada. Bilo je to jedno divno i nezaboravno vreme.”
Ova tradicija je nestala isto onako kako je i nastala – spontano i polako, zajedno sa dolaskom nekih novih vremena. Sa propašću velikih ugostiteljskih državnih preduzeća, u čijem su sastavu bile čuvene kafane i restorani, i njihovim prelaskom u privatne ruke, nestala je i konobarska Nova godina. Nisu tih devedesetih godina propadala samo državna preduzeća, već se i čitav svet oko nas urušavao, pa je svima bilo bitnije da se snađu u novim vremenima, nego da slave. Ostale su samo priče i sećanje na ovaj lepi običaj, za koji mnogi mladi nisu čak ni čuli. Možda će baš oni koji danas naporno rade isti taj posao, jednog dana ponovo uspostaviti proslavu konobarske Nove godine, jer to sigurno neće uraditi niko drugi umesto njih.
Piše: Ivan Marinković
Komentari (0)