Još od detinjstva, roditelji su nas učili da je bitno pomagati drugima, pogotovo nemoćnijim od sebe.
Nekad je lepa reč sasvim dovoljna da nekome ulepšate dan, vratite veru i nadu u srećan i lep život.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
A u mnogo situacija, novčana pomoć, pogotovo ugroženima, znači mogućnost da imaju ono najosnovije – krov nad glavom ili novac potreban za lečenje…
Ipak, koliko puta smo bili svedoci različitih prevara?
Od lopova koji iskorišćavaju starice na internetu, pa sve do čitavih organizovanih akcija, skrivenih iza humanitarnih organizacija o kojima mediji redovno izveštavaju.
Koga zmija ujede i guštera se boji, a na jednoj Reddit temi, ljudi su podelili svoja iskustva zbog kojih imaju gorak ukus u ustima i ne žele više da pomažu nikome, pa čak ni članovima najbliže familije.
“Volontirala sam u organizaciji koja je ženama pomagala da se zaposle. Poslali bi dadilje u domoveena koje su pazile na decu dok su one na razgovorima za posao. Takođe je bilo potpuno u redu ako su mame nakon intervjua obavljale i neke brzinske poslove poput plaćanja računa ili odlaska u prodavnicu. Ne možete ni da poverujete koliko puta sam videla jadnu decu koja sa majkama koje nisu navodno prošle ni na jednom intervjuu, i koje su se vraćale kući bez namirnica. Iako sam siprva mislila da nisu primljene, zapravo se ispostavilo da su koristile besplatan bejbisiting kako bi mogle da odu kod kozmetičara i manikira, te su umesto na hranu, dobijen novac trošile na ulepšavanje. ”
“Pre nekoliko godina, pokušao sam da pomognem jednom momku sa kojim sam radio i da mu nagovestim da bi trebalo da počne da traži nešto drugo, jer sam saznao da žele da ga otpuste. Kada je konačno dobio otkaz, prijavio me je zbog uznemiravanja i rekao da sam ja taj koji mu je smestio otkaz.”
“Bio sam student prve godine medicine. Pomogao sam trudnici i njenom suprugu da popune obrasce, primio ih, otrčao i po doktora i sestre, doneo im sok i obezbedio da budu u sobi sa televizorom. Potom su me posle njihove operacije zamolili da zajedno fotografišem mlade roditelje, a nakon što sam im vratio telefon, otišao sam. Kasnije me je suprug optužio da sam mu ukrao telefon koji mi je dao da ih fotografišem.”
“Ispred zgrade u kojoj radim redovno sam viđao “beskućnika” kome sam uvek davao novac. Jedne subote, morao sam da dođem ranije na posao, i video tog istog čoveka u dobrom autu, kako se presvlači u stare stvari i dolazi do mesta odakle je prosio.”
“Postavio sam futon (japanski dušek) na Marketplace (oglasi) i prva osoba koja mi se javila, predstavila mi je jecajuću priču o tome da im treba nešto za njihovo dete na čemu bi moglo da spava. Tražio sam samo 20 dolara, ali pitali su da li ga mogu dobiti besplatno. Moja supruga i ja smo se dogovorili da ga damo. Dva dana kasnije ovaj momak je objavio futon na Marketplace-u tražeći 50 dolara.”
“Tokom izbora na vrućem karipskom ostrvu, moji prijatelji i ja odlučili smo da onima koji su u redu donesemo hladnjak pun ledene vode. Kad smo smotali, svi su nas zamerili što nismo donosili hranu. ”
“Jednom sam šetao Čikagom sa ostatkom “Giordanove” pice. Ponudio sam ga beskućniku, a on je to odbio, rekavši da više voli “Gino’s East”.”
“Jednom kad sam stao na pumpu da natočim benzin, nekoliko momaka mi je prišlo i pitalo da li im mogu dati 5 dolara za benzin da bi mogli doći kući, i dodali su da je to udaljeno samo nekoliko kilometara. Rekao sam da nemam gotovine, ali iskoristiću kreditnu karticu da im dam nešto. Dok sam im punio auto, zaustavio se na oko 4,50 dolara. Pokušavao sam da ubacim još dok se nije prelilo, prosipajući benzin jer im je rezervoar zapravo bio pun. Ne kupujem više ljudima benzin.”
“Živim u Njujorku. Jednom sam bio na uglu pored slepe žene koja je čekala da pređe ulicu. Ugodno me pitala da li bih joj pomogao preko puta. Rekao sam, naravno da hoću! Nežno sam je uhvatio za ruku kad se trgnula od mene vičući: “Ne diraj me! Nisam tražilo da me dodirnete!””
“Popravio sam auto prijateljima potpuno besplatno, da bi mi oni nakon 6 meseci rekli da sam ja odgovoran što im je crkao motor. Ja sam im tad promenio zadnje kočnice na automobilu. Nisam ja kriv što im je dolar ipo bilo previše da potroše na motorno ulje!”
“Lokalna porodica zatražila je iznajmljivanje naše kuće. Molili su za ogroman popust jer je njihovo osiguranje navodno pokrivalo samo 150 dolara za noć. Naša uobičajena cena bila je 450 dolara za noć. Bilo mi je loše zbog njih, jer su morali da pronađu mesto u poslednjem trenutku, a imali su 2 mališana i bebu i nekoliko pasa. Bilo bi im zaista teško da idu negde drugde, pa sam pristao da im pomognem. Ostali su 2 nedelje. Kad su otišli, prešao sam da pregledam kuću i očistim je. Pronašao sam fasciklu koju su zaboravili sa sve priznanicama za potpuno novi nameštaj za gotovo celu kuću. Računi su verovatno bili vredni 100.000 američkih dolara. Mogli su lako da plate 450 dolara dnevno, ali su odlučili da uštede nešto novca.”
Žena me je nazvala 10 dana pre Božića i pitala koliko bi bilo da prekrečim spavaću sobu njene 12-godišnje ćerke. Želela je da to bude iznenađenje za božićni poklon dok su bili van grada. Složio sam se. Zatim me zamolila da očistim sobu (napunio sam 3 korpe za veš sa odećom, lutkama i drugim igračkama koje sam morao da podignem sa poda) i uklonim nalepnice sa zidova. Sve u svemu, prvobitno sam pristao na cenu od 200 dolara za prvi sloj i još 150 dolara za drugi sloj. Žalila se govoreći da je to poklon. Nije planirala da potroši toliko na božićni poklon svoje ćerke. Ne samo da nije platila fakturu, već mi nije platila ni prvobitnu procenu. Dve nedelje kasnije nazvala je i pitala bih li mogao da ofarbam njenu spavaću sobu.”
“Imao sam komšiju koji je imao dvoje dece koja su bila bolesna i morao je da ih odvede u bolnicu. Upravo smo napravili ogroman lonac domaćeg gulaša sa govedinom. Stavili smo ih u činije i odneli, jer je već prošlo vreme večere. Sledećeg dana vratili su posude, a njegova supruga je rekla: “Džef ne voli gulaš, pa biste sledeći put mogli da nam napravite nešto drugačije. Više voli pečenu govedinu ili šnicle.”
“Pre mnogo godina radio sam na jednom poslu na kom se radilo u smenama. Uvek sam bio tu za druge, jer meni u tom trenutku nije bilo potrebno da radim određene smene, pa sam svima izlazio u susret, sve do momenta kada mi je bilo očajnički potrebno da me neko zameni. Naravno, niko nije želeo da pomogne. Od tada više ne menjam smene ni sa kim.”
“Bio sam u Berlinu i odlučio sam da svojoj devojci poklonim nešto lepo. Obišao sam sve prodavnice u gradu da bih joj kupio i doneo 50 različitih čokolada. Bukvalno sam prepešačio ceo grad. Kad sam stigao, dao sam joj ogromnu kutiju. Ali rekla je da je na dijeti i čak je odbila da poklon uopšte i uzme.”
“Pomagao sam bliskom članu porodice koji je pokušavao da stane na noge. Pošto smo se devojka i ja preselili i počeli da živimo zajedno, koristili smo njen automobil kao osnovni, dok je moj auto skupljao prašinu. Pa sam im ponudio da mogu da se kreću po gradu i da se ne moraju stalno da se oslanjaju na druge članove porodice kad im treba vožnja. Pozajmili su ga na par meseci, a kada je vraćen, automobil je bio potpuno uništen. Volan je bio izgreban i oljušten, držač za telefon sloljen i gurnut u deo za rukavice koji je bio pun đubreta, svuda je bila pseća dlaka, a rezervoar za benzin je bio prazan kada je vraćen.”
“Vozila sam se autobusom. Ponudila sam starijoj gospođi svoje mesto, ali ona je odbila i nastavila da stoji. Autobus je presekao automobil i morao je snažno da zakoči. Žena je pala dole i verovatno polomila ruku. Pošla sam sa njom u kolima hitne pomoći. Zaista sam se iznenadila kada je rekla lekarima da sam je ja gurnula. To mi je bilo njeno “hvala””.
“Kada je moja dobra prijateljica sa kojom sam radila imala rak i nije mogla da plati neke račune, pozajmila sam joj 200 dolara samo da bih pomogla. Tada sam imala samo 18 godina i osećala sam se loše jer je imala decu. Ispostavilo se da je lagala da ima rak, da je podkradala kompaniju u kojoj smo radili i prevarila i druge svoje kolege.”
“Ja sam učitelj. Roditelj bivšeg učenika kontaktirao me je u vanrednoj situaciji, nisu mogli da priušte plaćanje računa i bila im je potrebna pomoć. Bila mi je od velike pomoći u prvoj godini predavanja, pa sam zamolio prijatelje i porodicu da pomognu i sakupio sam oko 2.000 dolara za nju. Nikada više. Od tada me kontaktira na svakih nekoliko nedelja, uvek sa novim razlogom zašto joj treba više novca.”
“Mojoj snahi smo nekoliko puta pomagali računima kako bismo izbegli da joj usluge budu ukinute. Jednom sam otišao do njenog stana i bio zapanjen. Imala je dva velika televizora sa ravnim ekranom, novi kauč, novi frižider i decu koja su se igrala na najnovijem PlayStation-u. Toliko o tome!”
“Donirao sam odeću za bebe / malu decu majci u nevolji putem jedne od onih stranica o doniranju putem Fejbuka. Ona nije imala automobil, ja jesam. Tako sam se vozio nekih 30 minuta da dostavim stvari, sve besplatno. Imao sam tešku nesreću na manje od 5 blokova od njene kuće. Poslao sam joj poruku da vidim može li doći po odeću. Nije htela da pređe 4 bloka, a zatim me prijavila grupi i izbacila zbog “neipoštovanog obećanja”.
Da li ste u svom životu iskusili situacije u kojima vam je bilo žao nakon što ste pomogli drugoj osobi? Podelite svoje priče u komentarima ispod.
Preuzimanje teksta ili delova teksta dozvoljeno isključivo uz navođenje izvora i linka ka stranici Objektiv.rs
Komentari (0)