Slavska čestitanja sada podsećaju na vreme ratova, sankcija i izolacije. Korona razdvaja ljude. Sečenju slavskog kolača često ne prisustvuju ni svi članovi uže porodice. Školarci ne bi trebalo kod starijih, studentima je bolje da ne putuju prenatrpanim autobusima, babe i dede uplašeni, majke i očevi zbunjeni…
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Sutra zaseda KRIZNI ŠTAB: Razmatraće se nove mere i povratak naših građana iz inostranstva
Vraćamo se telefonskim razgovorima, uz želje da ćemo se videti kada sve prođe, za sledeću slavu biće okupljanja, biće bolje, jedared se i ova nenormalnost mora završiti.
Ipak, niti ko zna kada će ovo proći, niti kako će se završiti. U tome se ogleda sličnost sa turobnim devedesetim. Poruke „videćemo se“ i „biće bolje“ nisu utemeljene na bilo kakvoj realnoj pretpostavci, već na želji, nadi. Nada umire poslednja, bez nje život ne bi imao smisla. Bez želje, voljnog momenta, ne može biti ni bilo kakvog delanja.
Stanje nenormalnosti može da bude i beskrajno
Međutim, svi ti pojedinačni utisci neće opredeliti tok i trajanje stanja u kom se nalazimo. A po svoj prilici, tok se nastavlja, ovo će trajati. Psihološka granica je probijena, sa koronom ulazimo u novu godinu, očekivanja se više ne projektuju za naredne mesece, već za naredne godine.
Ljudi se postepeno navikavaju da će stanje nenormalnosti postajati stvar normalnosti. Ograničavanje kretanja, smanjivanje broja i intenziteta društvenih kontakata, učenje na daljinu, zasipanje stanovništva prevelikim brojem pretpostavki koje će sejati masovnu konfuziju i dezorijentisanost.
Vakcinacija je već sada prvorazredno političko pitanje, ne samo zbog (ne)obaveznosti, već i zbog toga ko je proizvodi i kako je proizvodi. Dakle, ni vakcine, pa taman bile najpouzdanije, više nisu garancija završetka stanja. Jer, ono što postane političko pitanje, ne skida se brzo sa dnevnog reda. Neke vakcine trajaće par meseci, neke se neće svuda u svetu priznavati…
Pri tome, vakcine ne moraju biti i najvažnije političko pitanje u svemu ovome. Pandemija je donela veliku nesreću, posledice će biti gore i od najcrnjih prognoza, uprkos optimističnim najavama o rastu dži – di – pija, porukama da smo već pobedili.
Nekome rat, nekome brat
Stara poslovica kaže: nekome rat, nekome brat. Velika nesreća za većinu čovečanstva, ne znači i veliku nesreću za sve. Nekima je stanje nenormalnosti donelo nenormalne profite i ogromnu priliku za vrtoglavo uvećavanje moći.
Statistički podaci pokazuju da se od proleća do jeseni 2020. godine bogatstvo najimućnijih ljudi na svetu povećalo za 27,5%. Na preko deset hiljada milijardi dolara. Broj milijardera se takođe povećao, za 31, na 2.189. Džef Bezos (procenjeno bogatstvo je 189 milijardi) i Ilon Mask dosegli su maksimume, raspolažu najvećim sredstvima ikada u poslovnim karijerama. Tehnološki (digitalni) sektor beleži rast od 41%. Od 2009. godine, prema podacima švajcarske banke UBS, rast u ovoj oblasti je 566%, u zdravstvu 548%, maloprodaji (široka potrošnje) 300%, finansijskim uslugama 229%, informativnoj sferi 204%. Zaustavljanje određenih ekonomskih aktivnosti, u turizmu, avionskom saobraćaju ili pad cene sirove nafte, ne znači i da svi ekonomski procesi staju. Novac se seli u profitabilne privredne grane. Jedni bankrotiraju, drugi ubiraju ekstraprofit.
Bogati još bogatiji
Pandemija je uzrokovala da bogati postanu još bogatiji. Uzrokovala je i da ljudi menjaju navike. Prelazak psihološke granice često znači prihvatanje nenormalnosti kao normalnosti, vanrednog kao redovnog. Zaključavanje i ograničavanja su nešto sa čim se treba miriti, sa čim se mora živeti. Takav okvir osigurava uvećavanje profita u navedenim sektorima, ali i apsolutni nadzor pojedinaca.
Države gube igru
Sa druge strane, države su u kategoriji „ekonomskih gubitnika“, novca će nedostajati i za borbu protiv pandemije, ali i za socijalne programe koji su nužni u postpandemijskom vremenu, što otvara vrata za nove kreditne linije, nova pozajmljivanja, nova doštampavanja dolara. Na osnovu tih zaduživanja realne ekonomske resurse veći i bogatiji pokupovaće u manjim i siromašnijim zemljama za „tepsiju ribe“. Računica je jednostavna: bez nacionalne ekonomije nema ni državnog suvereniteta.
Komentari (0)